Dosije: Petar Panić, Vučićev kum, batinaš i ubica

 

ICONS - Istraživački Centar Onlajn Novinara Srbije


Aleksandar Vučić zloupotrebljava funkciju predsednika Vlade kako bi, utičući na tužilaštvo, sudove i policiju, zaštitio svog kuma Petra Panića, zvanog Pana, saradnika surčinskog i zemunskog klana, dvostrukog ubicu, osuđivanog na zatvorsku kaznu zbog nanošenja teških telesnih povreda, danas uglednog člana Glavnog odbora SNS i suvlasnika „Hi Fi Centra“. Otkad je Vučić izabran na mesto premijera, Panić je počinio više krivičnih dela o kojima je javnost obaveštena, postoje konkretni dokazi i svedoci, a Republičko javno tužilaštvo ništa nije preduzelo.

Kakvog čoveka Vučić štiti najbolje ilustruje njegov dosije, desetostruko deblji do doktorske disertacije ministra policije Nebojše Stefanovića. Na primerima krivičnih dela koje je počinio Petar Panić mogao bi da diplomira svaki student Pravnog fakulteta.

Do angažmana u obezbeđenju Srpske radikalne stranke, Panić je bio običan mladić iz predgrađa. Živeo je s roditeljima u Mirijevu, neki kažu da je čak pokušao da studira geografiju. Kad je stekao Šešeljevo poverenje, sve ga je krenulo – pare, automobili, uticaj…

Status „žestokog momka s beogradskog asfalta“ stekao je brzo, posle prvog ubistva. Panić je učestvovao u pucnjavi koja se 1992. dogodila u jednom beogradskom kafiću. Poginuo je jedan čovek, a Panić je, posle jednomesečnog pritvora, pušten na slobodu usled nedostatka dokaza.

Iako je novinarima pričao da u SRS-u radi za platu od 200-300 maraka, Panić je uspešno razvijao biznis. Sa bivšim sportistom Darkom Đikanovićem pokrenuo je noćni klub „Arhaik“. Saradnja je trajala do 2. septembra 1995, kad su se potukli do smrti. Prema policijskim podacima, Panić je Đikanovića odvezao u Urgentni centar, ali nije bilo pomoći, mladić je sutradan preminuo. Okružni sud je prihvatio Panićevo objašnjenje da je Đikanović pred „Arhaik“ došao pijan, počeo svađu i prvi potegao pištolj. Prema presudi, Panić je „u nužnoj odbrani“ udario partnera, koji je pao, udario glavom o beton i zadobio kobne povrede.

Mesec dana kasnije Šešeljev telohranitelj ipak je zaglavio u pritvor. Izvesni Goran Batula, koji je bio osumnjičen za više krivičnih dela, tokom istrage svedočio je da su ga Panić i neki zajednički prijatelji nagovarali da postavi eksploziv kod Bajlonijeve pijace, u Žarkovu i Voždovcu. Naravno, opet nije bilo dovoljno dokaza.

Kako izgleda sprega politike, policije, sudstva i mafije, Panić je ličnim primerom demonstrirao 1997-98, kad je postao nezvanični gospodar Zemuna. Radikali su preuzeli vlast u toj beogradskoj opštini, Šešelj je postao predsednik opštine, Nikolić direktor Poslovnog prostora, Vučić „Pinkija“. Čelnici SRS-a nisu mnogo držali do zakona, pravne probleme rešavali su uz pomoć Panićevih naoružanih batinaša. Upadao je u opštinske stanove, isterivao nepodobne porodice sa stanarskim pravom i omogućavao useljenje radikala.

Uz asistenciju svemoćnog Pane, Šešeljeva sekretarica Ljiljana Mijoković upala je u stan porodice Barbalić. Šovinističku farsu s pljačkaškim motivom, Šešelj je opravdavao pričom da je Ivan Barbalić Hrvat i da njegov šestogodišnji sin Dario ima hrvatski pasoš, a da deca s „domovnicom“ nemaju mesta u srpskim obdaništima. Posle televizijskog duela sa Šešeljem, 16. jula 1997, u studiju BK TV, Petar Panić pretukao je Nikolu Barovića, advokata porodice Barbalić. Vojvoda je zbijao šale o „kori od banane“ na koju se pokliznuo Barović, pao i slomio nekoliko rebara i nosnu kost na tri mesta. Sud je tek sedam godina kasnije, kad su se stekli politički uslovi, sankcionisao to siledžijstvo.

Šešelj je bio brži. U znak zahvalnosti za vernost i divljaštvo u službi, svom telohranitelju je omogućio da radi što god hoće.

A, Pana je hteo tuđe.

Za početak, svidela mu se kuća u Šilerovoj ulici boj 75, u vlasništvu porodice Smiljanić. Prema vlasničkom listu, kuća je pripadala Milki Šmitran, Jelki Negovan, Budimiru, Đuri, Milkici i Mileni Smiljanić. Milka Šmitran je 12. juna 1997. svoj deo od 5/18 dala Bogoljubu Stojanoviću u zamenu za kredit od 50.000 maraka. Dug je otkupio Petar Panić, čime je stekao pravo da potražuje zaduženi deo imovine. Panićeve planove otežali su ostali suvlasnici, koji su odbijali da mu prodaju svoj deo kuće.

– Pod prinudom i iz straha za moj život, moj otac je 12. septembra 1997. dao punomoćje Dragani Kušar, advokatu Petra Panića, da u njegovo ime zaključi ugovor o prodaji suvlasničkog dela kuće, s tim da se kupac obavezuje da u 13 mesečnih rata isplati sumu od 65.000 maraka. Međutim, kako Panić posle mesec dana nije ispunio obavezu i isplatio prvu ratu, otac je u oktobru poništio punomoćje, što je i zavedeno u Četvrtom opštinskom sudu, tako da Panić nije mogao da uknjiži kuću u svoje vlasništvo – objašnjavao je Đuro Smiljanić agoniju u kojoj se našao.

Jelki Negovan, prema Smiljanićevom svedočenju, Panić je pretio da će joj poklati celu porodicu ukoliko mu ne proda svoj deo od 3/18 kuće i ako pokrene sudski spor protiv njega. Negovan je još dobro prošla, tražila je i dobila zaštitu Gradskog SUP-a. S druge strane, zemunska policija, na čijem čelu se nalazio Boban Maksimović, nije htela ni da sasluša prigovore na Panićeve postupke.

– Pritisci su kulminirali u maju 1998. kada je Panić potegao pištolj na mene u centru Zemuna. Prisiljavao me je da pristanem da mi u zamenu za kuću da plac u Vrtlarskoj ulici i neku zemlju u Jakovu, na šta nisam pristao – pričao je Smiljanić, na koga je kasnije pucano i zapaljen mu je auto.

Značajnu ulogu u ovom skandalu ima sudija Đorđe Mirković, koji je 1997. upisao hipoteku na kuću Smiljanića, samo na osnovu nevažećeg kupoprodajnog ugovora. Bez obzira na motiv kojim se vodio, Mirković je od tada brzo napredovao u karijeri, sve do funkcije predsednika Četvrtog opštinskog suda, na koju je postavljen u proleće 2001. Opravdanost sumnji o njegovoj saradnji s mafijom potvrđuje činjenica da je upravo on doneo odluku da se Dejan Milenković Bagzi pusti iz pritvora posle atentata na Zorana Đinđića kod hale „Limes“.

Porodica Smiljanić je tek početkom 2008. uspela da dobije pravosnažnu presudu o vraćanju kuće koju je zaposeo Petar Panić.

Njegova saradnja sa surčinsko-zemunskim gangsterima dokumentovana je i u sudskim spisima Četvrtog opštinskog suda, u procesu koji je vođen protiv njega zbog prebijanja Branka Munjize.

Krajem 1997. Panić je poželeo da na uglu Ugrinovačke ulice podigne kiosk. Opština mu je, naravno, dala razne dozvole, pa i one na koje nije imala pravo, pošto ta javna površina nije pod njenom, nego pod jurisdiskcijom republičkih organa. Kad nešto naumi, Paniću zakoni ne predstavljaju problem. Zato je temelje za kiosk iskopao ispred kuće Branka Munjize. Ljut što mu je zagrađen prilaz kapiji, Munjiza je, posle serije dopisa opštinskim vlastima, na koje nije dobio odgovor, preuzeo stvar u svoje ruke. Tačnije, uzeo je lopatu i počeo da zatrpava temelj.

– Tada se u crvenom „poršeu“ pojavio Panić. Stao je, izašao iz auta i krenuo prema meni. Mislio sam da hoće razgovor, ali čim je prišao blizu krenuo je da me udari pesnicom. Uspeo sam da blokiram udarac, pa se on okrenuo, otrčao do kola i uzeo pištolj. Pošao sam za njim i okliznuo se na blato, uganuvši nogu. U tom momentu, Panić me je tri-četiri puta udario pištoljem po glavi i nogom u lice. Tada sam izgubio svest – ispričao je Munjiza („Naša Borba“, 15. decembar 1997.)

Njegov iskaz potvrdili su komšija Dragan Zdravković i advokat Fedor Ribičić, koji su bili prisutni, ali nisu mogli da spreče nasilje.

Iako je Šešelj taj incident predstavljao kao „običnu komšijsku čarku“, tek na suđenju videla se prava istina, koja je nekoliko godina kasnije izazvala tragičan haos u Srbiji.

U Četvrtom opštinskom sudu, u čijoj nadležnosti je Zemun, u korist Panića svedočili su najmoćniji mafijaši u državi: Dušan Spasojević Šiptar, Ljubiša Buha Čume, Milan Jurišić, Đorđe Krsmanović i Loran Milić. Zahvaljujući sudijama Mirjani Ilić, Milanu Dilpariću i Zoranu Tejiću, postupak je otišao u zastarevanje i siledžijstvo Petra Panića nije sankcionisano.

Ulaskom radikala u crno-crvenu koaliciju sa SPS-om i JUL-om, proširili su se moć i uticaj Panića. Taman kad mu se činilo da je postao nedodirljiv, da mu niko ništa ne može, izrešetan je sa osam metaka. Za razliku od Smiljanića, Munjize i Barovića, Ljubomir Jovanović, zvani Stakleni, odgovorio je istom merom.

Stakleni je bio visoko rangiran u surčinskom mafijaškom klanu, u „Beloj knjizi“ MUP-a Srbije nalazio se tri mesta ispod bosa Čumeta. Posle ubistva Zorana Šijana, jedno vreme se skrivao, a za njim je bila izdata poternica, ne zna se zbog čega. Iako su iz istog miljea, upućeni na isti gang, nisu izbegli vatreni okršaj.

Sukob je izazvao Panić, koji je po principu koji je primenio na Smiljanićima, pokušao da otme pare Jovanovićevom prijatelju.

– Telefonom me pozvao Panić, pretio mi je, govorio da sam prevarant i da će mi doći glave. Čuo sam za njegova ubistva i da mu niko ništa ne može. Bio sam u teškoj situaciji – pričao je na sudu Stakleni. – Otišao sam u Surčin, kod mog prijatelja Mitrovića, i odatle smo zvali Panića da dođe. Čim je ušao rekao je da sam prevarant i udario me pesnicom u glavu. Zateturao sam se i počeli smo da se gušamo. Odgurnuo sam ga i on je pao, pa izvadio pištolj, a ja sam počeo da bežim. Okrenuo sam se i video kako je oružje uperio u mene, te sam ja potegao svoj pištolj i pucao. Ne znam u kom pravcu sam pucao, sećam se da sam bacio pištolj još u hodniku Mitrovićeve kuće i pobegao. Prvo sam otišao kod tetke, a posle kući. Znao sam da Panić ima vlast i da mogu da me ubiju, ali sam sve vreme bio kod kuće, a niko nije došao da me traži.

Petar Panić je zadobio osam rana od metaka, tri u stomaku, dve na nozi i jednom na ruci. Povređena su mu pluća, jetra, želudac, žučna kesa i creva. Lekarska ekipa, koju je lično vodio dr Vladimir Đukić, direktor Urgentnog centra, operisala ga je punih pet sati. Dok je operacija trajala, u bolnicu su stigli najviši predstavnici vlasti, potpredsednici republičke vlade Vojislav Šešelj i Milovan Bojić, potpredsednik savezne vlade Tomislav Nikolić i ministar informisanja Aleksandar Vučić. Podršku svom ranjenom mafijaškom drugaru pokazali su na najkonkretniji način, dali su krv.

Kome služi, Panić je pokazao posle petooktobarske revolucije i obaranja radikala s vlasti. Da bi zadržali privilegije iz vremena slobizma, surčinski mafijaši potrčali su u zagrljaj predstavnicima nove vlasti. Gde Čume i Šiptar, tu i Pana.

Njegova nežna duša, puna tolerancije i potpuno posvećena demokratizaciji društva, više nije mogla da trpi agresivnog, podlog i pohlepnog Šešelja. Nakon deset godina čuvanja radikalskog vojvode, Panić je raskinuo bratstvo po tuđoj krvi i poveo pikantnu medijsku kampanju satanizacije bivšeg šefa.

– Šešelj je direktno odgovoran za bacanje bombe i neke kiseline na fotokopirnicu preko puta zemunske opštine, čiji vlasnik je štampao letke protiv radikalske vlasti. U zimu 1992. po Šešeljevom nalogu jurio sam novinara Vanju Bulića da ga naučim pameti jer ga je nazivao ’ražalovanim vojvodom’. Kad smo osvojili vlast u Zemunu, iz opštinskih stanova ja sam, sa svojom ekipom, izbacivao ljude zbog navodnog nenamenskog korišćenja, da bi ih on davao svojim švalerkama. Šešelj se švercom i zelenašenjem obogatio, ima između 30 i 50 miliona maraka. Šešelj je smrad, na sahrani našeg istaknutog člana, vojvode Olivera Bareta, zaklinjao se da ga nikada neće zaboraviti, a kasnije, kad je Oliverova majka došla da traži neku pomoć, rekao mi je da je oteram, jer za nju on nikada nije tu. Ako bude odgovarao za sva svoja krivična dela, Šešelj će morati da živi kao kornjača sa Galapagosa…

Kao u dramatičnoj brakorazvodnoj parnici, u javnost su izašle mnoge radikalske prljavštine, pa i one o kojima su akteri ranije iznosili bitno drugačije stavove. Dok nije pukla tikva, Šešelj je objašnjavao da je sukob između Panića i Munjize izmišljen, ali već tada je smatrao Panića krivim za gubitak, kako je procenio, „minimum 200.000 glasova“. Takođe, Šešelj je najtežim oruđima tukao po svom bivšem telohranitelju, dokazujući ne samo da je prodana duša, nego i beskrupulozni ubica.

– Pana! On je očigledno bio vrbovan za Službu državne bezbednosti mnogo ranije. Za onu tuču, pet dana pred izbore, bio sam apsolutno ubeđen da ju je Udba režirala. Istina, nisam imao dokaze, niti smo mi Panića javno optužili, ali bi tu tuču valjda izbegao pet dana pred izbore. Tada je, sećate se, za njim raspisana poternica, u svim medijima i na sva zvona svi su jurili Panića, a kada su prošli izbori niko ga više nije dirao. Zatim, sumnjivo je bilo još ono ubistvo pred „Arhaikom“, kad je sa svojom grupom ljudi namrtvo izgazio nekog čoveka, a taj čovek u bolnici umro. Ako je bilo reči o samoodbrani, onda bi valjda bio dovoljan jedan udarac, jer je taj čovek pao na zemlju. A oni su ga posle toga izgazili, a Panić je posle mesec dana istražnog zatvora pušten i potpuno oslobođen krivice. Verovatno ga je još tada Udba vrbovala. Ove napade u medijima on ne radi sam, to je sve smišljeno – tvrdio je Vojislav Šešelj. („Svedok“, 25. april 2001.)

Ako ni za šta drugo, Šešelj je bio u pravu da Panić nije sam, po svojoj pameti, odlučio da ga napada. Kao verni vojnik svog ganga, Panić je samo izvršavao naloge pretpostavljenih, tada Ljubiše Buhe Čumeta i Dušana Spasojevića Šiptara. Dokazujući spremnost da se, kao i bivšem režimu, stave na uslugu DOS-ovoj vlasti, surčinski mafijaši su iskoristili Panića da bi kompromitovali Šešelja, tada jedinog pravog opozicionara.

Ozbiljnije akcije s radikalskim pokajnikom vodili su glavni DOS-ovi specijalisti za spletke i intrige: Vladimir Popović, zvani Beba, Goran Vesić, tužilac Rade Terzić i tadašnji šef Resora državne bezbednosti Goran Petrović. S namerom da kompromituju i u zatvor spakuju vođu radikala, nekoliko meseci su pokušavali da od Panića prikupe obaveštenja i dokaze s kojima bi mogli da ostvare cilj.

Možda bi i uspeli da nije došlo do cepanja surčinskog klana. Pod zaštitom političkog krila svog mafijaškog ganga, Čume se posvetio ozbiljnom poslu – asfaltiranju Srbije – od kojeg je legalno zarađivao više novca nego prodajom droge i ostalim zločinima, kojima se do tada bavio. Iako su stizale velike pare, Čume nije bio raspoložen da ih deli sa svojim saborcima. Revolitran, Spasojević je odvojio svoj deo zločinaca i napravio zemunski klan. S njim je otišao i Petar Panić.

I, opet je poslužio za političke obračune. Ljut na DOS-ov režim, koji ga je zanemario, Spasojević se okrenuo Šešelju. Uz podršku, na raspolaganje mu je dao i Panića.

– Godinu i po dana sistematski su me ucenjivali Beba Popović, Vesić, Terzić i Petrović kako bih napadao svog prijatelja i bivšeg šefa Vojislava Šešelja. Ucene su počele kad je jednom mom prijatelju predočeno da bi dosovska vlast mogla da ubrza neke sudske procese koji se vode protiv mene i da će me oterati u zatvor. Da su ozbiljni, dokazali su kad su mog kuma Sašu Ivanovića osudili na veliku vremensku kaznu zatvora za krivično delo koje nije počinio. Beba Popović i Vesić su mi organizovali sastanak s Petrovićem i Terzićem. Sastali smo se u restoranu „Milošev konak“ u Košutnjaku. Tada su mi ponudili novac, nov identitet i program zaštićenog svedoka, samo da na najteži mogući način teretim Šešelja i lažno svedočim protiv njega. Bio sam prinuđen da to radim, s tim da sam se trudio koliko sam mogao da sve to na neki način ublažim kako bi što manje štete naneo Šešelju. Namerno sam pričao o nekim pikanterijama, švalerkama i parama, a izbegavao sam da ga teretim za ubistva i slične stvari. Najteže optužbe bi bile vezane za navodna saznanja da je Oliver Baret po Šešeljevom nalogu zaklao ženu Slobodana Jovića. Moje svedočenje bi teretilo Šešelja, a Oliver je u međuvremenu poginuo u nekom revolveraškom obračunu. Mrtva usta ne govore i Šešelj bi imao velike probleme da se odbrani. Sad, kad se Šešelj kandidovao za predsednika Srbije, rešio sam da više ne popuštam ucenama – tvrdio je Panić. („Blic“, 6. avgust 2002.)

Slobodan Jović, bivši visoki funkcioner SRS-a, javno je iskazivao sumnju da je ubistvo njegove supruge Paske naručio Šešelj. Istragu je vodio inspektor Dragan Radišić, koji je u junu 1996. izrešetan na ulazu u svoju zgradu. Jović je tvrdio da mu je Radišić govorio da ima saznanja ali ne i dokaze da su morbidni zločin izvršili članovi obezbeđenja SRS-a. Policija do danas nije otkrila ni ko je zaklao Pasku Jović, likvidirao inspektora, a velom tajne obavijena je i smrt Slobodana Jovića, kao i njegovog saborca i, takođe, bivšeg radikala Mirka Vojčića.

Petar Panić je sve to preživeo. Nije mu naštetila ni „Sablja“, tokom koje je nekoliko nedelja proveo u pritvoru. Međutim, vlast Borisa Tadića i Vojislava Koštunice na njegovom primeru je pokazala da pravda ponekad ipak bude zadovoljena. Okončan je sudski postupak po tužbi Đure Smiljanića, iz čije kuće je Panić konačno morao da se iseli, a stigla ga je i presuda zbog prebijanja advokata Barovića.

Sedam godina nakon incidenta, 26. marta 2007. Panić je osuđen na osam meseci zatvora. Iako je i Barović predlagao da kazna bude uslovna, kako se ne bi traumirala osuđenikova porodica, sud je ostao pri odluci da Panić provede neko vreme iza rešetaka.

Na odlazak na služenje kazne čekalo se još tri godine. Ni tada se to nije svidelo Paniću, pošto je početkom novembra 2007. uhapšen na beogradskom aerodromu. Umesto u Crnu Goru, odveden je u crnu Padinsku skelu. Kao svoj na svome, Panić se prvih meseci dobro snašao u Kazneno-popravnom domu. Međutim, kad je odslužio već više od pola kazne, početkom maja 2008, u zatvorskoj tuči teško je povređen.

Prema informacijama koje su tada objavljivali mediji, na Panića su nasrnula najmanje trojica zatvorenika. Oborili su ga i pretukli metalnim šipkama. Od udaraca po glavi desno oko mu je izbijeno, a levo oštećeno. Prema Vučićevim informacijama, u koje ne treba sumnjati jer se on svim srcem brinuo za povređenog kuma, Panić je zatvorskim stražarima cinkario jednog narkomana, Roma. Kad mu je dozlogrdilo, cigančić od 150 cm visine i 50 kg težine, uzeo je šipku i s leđa razvalio po glavi kabastog izdajnika.

Kako god bilo, Petar Panić je dokazao da je neuništiv. Kao što je preživeo bušenje sa osam metaka, tako se oporavio i od teških povreda glave.

Kumstvo i prelazak u službu Aleksandra Vučića, ma šta ko pričao, nije izazvano tim oštećenima lobanje i mozga. Vođen istančanim instinktom za preživljavanje, neophodnim za životni put koji je izabrao, mnogo puta testiran u kritičnim situacijama, Panić je oduvek gajio specifičan odnos s Vučićem. To i ne čudi, s obzirom na njihovu podjednaku sklonost za sve vrste zločina.

Ta simbioza je dokumentovana pornografskim pamfletom protiv Ćuruvije koji je Vučić osmislio, a Panić preuzeo odgovornost na sebe. U jeku smrtonosne kampanje protiv vlasnika „Dnevnog telegrafa“, Vučić je gorljivo branio svog kuma kriminalca.

– Panić je stotinu puta časniji od Slavka Ćuruvije. Radi se o poštenom i inteligentnom čoveku – tvrdio je Vučić. („Argument“, 16. februar 1998.)

Podrška puna poštovanja uzvraćena je u vreme kad su obojica bili u nezavidnoj poziciji, pritisnuti od strane DOS-ove vlasti.

– Vučić je častan i pošten čovek – uzvratio je Panić. („Nedeljni telegraf“, 4. april 2001.)

Jedan drugom su ponavljali „vojvodo“ i „serdaru“, a cela Srbija zna ko su i kakvi su. Samo Tužilaštvo žmuri. Sredinom maja 2014. godine, dok su trajale poplave u Obrenovcu, na internetu su objavljivane uznemirujuće informacije o neadekvatnim potezima vlasti i velikom broju stradalih. Neke od tih vesti na svom Fejsbuk nalogu prenosila je poznata beogradska šminkerka Jelena Maćić. Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal odmah je reagovalo. Pod optužbom da je širila paniku, policija je privela Maćićevu, a Tužilaštvo sprovelo istragu i napisalo optužnicu.

Presudu je na Fejsbuku napisao Petar Panić, koji je Maćićevoj poručio: „Ako samo još jednom zucneš o 3000 mrtvih, hladnjačama i drugim budalaštinama, počinila si krivično delo i ideš u CZ odmah, tamo te čeka soba u ženskom bloku koji se sa dve strane graniči sa maloletničkim blokom. Klinci kašikom izbuše rupu u zidu da možeš da provučeš ruku pa traže da im drkaš, ako nećeš svrše u papirni fišek pa ti ubace u sobu i traže da se oplodiš i rodiš im dete, drugarice u sobi biće ti čedomorke i narkomanke koje će da te prebiju i presvuku odmah. Eto pileći mozgu, to te čeka…“

Otvorene pretnje nisu zasmetale tužiocima, koji su istrovremeno progonili svakoga ko bi na društvenim mrežama napisao bilo kakvu oštriju reč protiv predstavnika vlasti, prvenstveno Vučića.

Na svom nalogu, Panić objavljuje fotografije na kojima pozira sa snajperskom puškom. Policija i tužilaštvo ne reaguju iako Zakon o oružju i municiji, u članu 11, jasno zabranjuje nabavljanje i držanje oružja osobama koje su osuđivane za krivična dela protiv života i tela, sloboda i prava čoveka, protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine i sličnih dela od kojih se mnoga nalaze u biografiji Vučićevog kuma. Na istoj društvenoj mreži on ponosno kači fotografije s Vučićem. Eno ih u sali za sednice vlade; eno ih u kupaćim gaćama, sede na pedalini, letuju na moru; eno ih i na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Takva prezentacija moći sigurno utiče na Tužilaštvo i policiju, koji ne žele ni da pokrenu istragu spornih delatnosti Petra Panića. O kakvoj sprezi je reč ilustruje i fotografija Panića koji, u nekom resoranu, grli tadašnjeg pomoćnika ministra pravde Milisava Čogurića, koji je u novembru 2015. osuđen zbog pretnji dvojici sudija.

Petar Panić je radio svašta – pucao je u druge, pucali su oni u njega, progonio je i bio je na udaru – ostavljao je krvave tragove, lagao je i varao, a sve da bi bio uz vlast, jer je samo tako mogao da izbegne odgovornost za kršenje zakona. Ta borba za opstanak trenutno ga je vezala za Vučića. Da je pao s vlasti, Vučić će saznati kad mu se Panić ne javi na telefon. Taj dan nije daleko, a kad dođe Panić će, u interesu nekog novog gazde da otkrije sve tajne naprednjačkog kartela.

 

HIT KNJIGA !!!



MEDIJSKI PARTNER


Kontakt

Newsletter

Primajte naše vesti:

Prvi nezavisni onlajn multimedijalni projekat u Srbiji i regionu. Onlajn magazin, radio i TV u službi istine, naroda i pravde. Reporter je otvoren za saradnju sa svim zainteresovanim subjektima na polju reklamiranja, razmene linkova i sadržaja i svakom drugom polju objektivnog, nadstranačkog, nepristrasnog i slobodnog novinarstva.

Reporter je član Mreže onlajn medija Srbije (Serbian Media Network) i Udruženja onlajn novinara Srbije (UONS)

Udruženje onlajn novinara Srbije - UONS

OSNIVAČ:

Reporter Media Agency

REPORTER © Nezavisni onlajn magazin * Beograd,SERBIA

Make a free websiteWebnode