Kraljica Marija: Rumunka koja je otela Banat Srbiji

Zemni ostaci rumunske princeze Marije udate Karađorđević (1900-1961), žene kralja Aleksandra i majke kralja Petra Drugog, preneti su danas iz Engleske u Srbiju. Svečanom dočeku juče prisustvovali su premijer Ivica Dačić, Karađorđevići od Jugoslavije, specijalni savetnici predsednika Srbije Oliver Antić i Radoslav Pavlović, kao i episkop hvostanski Atanasije Rakita. Kraljica Marija ostala je upamćena u narodu po tome što je otela Srbiji pola Banata..

Банат је географски регион, административно подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији. Српски део Баната је углавном лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док мали југозападни део Баната (познат као Панчевачки рит) административно припада Београдској општини Палилула. На територији Војводине, Банат је административно подељен на три округа: Севернобанатски, Средњобанатски и Јужнобанатски. Највећи град српског Баната је Зрењанин (79.773 становника по попису из 2002. године).

 

КО ЈЕ МАРИЈА ОД РУМУНИЈЕ ?

Од 1866. Румунијом је владала немачка династија Хоенцолерн-Зигмаринген, која ће остати на трону све до завођења комунистичке диктатуре 1947. године. Румунска владарска кућа била је у родбинским везама с дворовима Енглеске, Немачке, Русије, Шпаније... Оженити припадницу оваквог краљевског дома била је велика прилика за потврђивање српске народне династије која је, због краљеубиства 1903. године, наилазила на отворен презир европских дворова, а нарочито енглеског.
Румунијом је тада владао Фердинанд Хоенцолерн, који је 1914. наследио свог стрица Карола I. Фердинанд је био ожењен енглеском принцезом Маријом, кћерком војводе од Единбурга Алфреда (син краљице Викторије и брат краља Едварда VII) и принцезе Марије Александровне (кћерка руског цара Александра II и сестра Александра III). Румунски краљевски пар имао је, осим будуће краљице Срба, Хрвата и Словенаца, још две кћерке, Јелисавету и Илеану, као и три сина.
Млади краљ Срба, Хрвата и Словенаца, у рату прослављен, био је „одлична партија” за румунске принцезе, а „проводаџисање” је почело у исто време када је, у Паризу на мировној конференцији, спор око права на Банат ишао ка врхунцу. Делегација Краљевине СХС, коју је предводио Никола Пашић, настојала је да, историјским, економским, етничким и стратешким разлозима, докаже конференцији да Банат треба да припадне њиховој краљевини, а не Румунији.
Стојану Протићу, председнику владе новостворене државе, први наговештај о могућем венчању стигао је у писму од 6. јануара 1919, које му је упутио отправник послова Краљевског посланства у Букурешту Ђорђе Настасијевић. Дипломата је обавештавао своју владу да су последњих дана 1918. године маршал двора, а затим и супруга начелника штаба румунске војске генерала Пресана, која је била лична краљичина пријатељица, повели с њим разговор о женидби регента Александра са једном од румунских принцеза. Госпођа Пресан рекла је Настасијевићу како је од румунског краљевског пара овлашћена да о томе поведе разговор и да је краљ Фердинанд, наводно, изјавио да би био најсрећнији када би му Александар постао зет. Ово писмо (телеграф је избегнут из предострожности) заинтригирало је Министарски савет, те је Настасијевић позван у Београд да би „усмено изложио стање”.
Ред је да се најпре уда најстарија кћерка, и краљ Фердинанд и краљица Марија намерили су да краљица Срба, Хрвата и Словенаца постане принцеза Јелисавета. Међутим, изгледа да се њен портрет није допао регенту, јер се Настасијевић, по повратку у Букурешт, правдао госпођи Пресан да Протић о женидби још није причао са Александром и успут замолио да му преда и фотографију млађе принцезе Марије. „Генералица” је добро „читала између редова” и одговорила да они хоће да се ороде са Србима, и да је свеједно која ће од принцеза да буде невеста, а додала је да би о томе краљ Фердинанд лично писао Александру, али му не дозвољавају родитељски понос и лична стидљивост. Румунска краљица такође је била упорна, и пре поласка у Париз, где је на конференцији радила за интересе своје земље, замолила је госпођу Пресан да јој шифрованим телеграмом јави резултат преговора о браку.
Све се одвијало у најбољем реду, али чим се у Букурешту сазнало да је Торонтал с Панчевом припао Краљевини СХС, госпођа Пресан је почела да избегава разговор о женидби. Настасијевић је, међутим, сматрао да ће питање успостављања династичке везе само за неко време да се одложи, док Румуни „преболе Торонтал”, а то ће „врло брзо доћи, јер овде све олако узимају...”
Временом се, заиста, све умирило, нестало је горчине и румунски званичници променили су држање у разговору са дипломатама Краљевине СХС и указивали на потребу пријатељства две државе и њиховог заједничког деловања. Настављени су и преговори о венчању, а краљица Марија се распитивала о будућем зету код посланика Павла Маринковића. Постављала му је безазлена питања о Александровој омиљености, интелигенцији, да ли мисли да се жени или је, можда, противан женидби... Посланик је лако схватио краљичину намеру и објаснио јој да регент није ни стигао да размишља о браку, јер је свој народ водио у победоносној борби за уједињење, да је добре нарави и да је потпуно здрав и омиљен код поданика.
У току лета 1921. године дошло је до договора да за православни Божић регент дође у Румунију у приватну посету. Београдска штампа наслућивала је шта посета значи, посебно због учесталих дипломатских путовања између Београда и Букурешта.
На трећи дан Божића, 9. јануара 1922. године, у 11 часова и 30 минута, у краљевском дворцу у Синаји, Александар се верио Маријом, а у 15 часова специјални извештач „Политике” угледао је аутомобил којим је управљао краљ, „а покрај њега седела је његова вереница, принцеза Марија. На краљевом лицу видео се срећан осмејак...” Вест о веридби пролетела је кроз Београд и престоница је врло брзо, захваљујући овом догађају, добила „весео и свечан изглед”. По повратку из Румуније краљ-вереник величанствено је дочекан, а 14. јануара, за Нову годину по јулијанском календару, добио је телеграм од своје веренице: „Шаљем најлепше жеље за Нову годину. Пуно пољубаца. Мињон.”
Краљ је поново ишао у Букурешт 20. фебруара 1922, а у двору Котрочени је сутрадан извршен верски обред веридбе.

Bila je žena kralja Aleksandra,  majka poslednjeg jugoslovenskog  kralja, lepotica upamćena i po  tome što je carsku dijademu  zОко Краљеве свадбе

Након ослобођења, свадба краља Александра била је први народни празник. Београд је „журио да излечи своје ратне ране” и да се достојно припреми за велики догађај. Престонички листови најчешће су под насловом „Око Краљеве свадбе”, редовно извештавали о свему занимљивом и, наравно, критиковали градску власт што се с радовима касни. Ипак, до 8. јуна, када је била свадба, Београд је уређен тако да је утисак гостију био пријатан.
На Бранислава Нушића, као начелника Уметничког одељења Министарства просвете, пао је велики терет у организацији свечаности. Био је задужен за све; од смештаја гостију до набавке украса и сви су од њега тражили обавештења, те су комичне ситуације биле свакодневне. Набављао је бензин кога није било довољно, записивао спискове делегација, телефон је непрекидно звонио, а новинар „Политике” избројао је да је велики комедиограф једног дана, до 11 часова пре подне, попио пет кафа и попушио 25 цигарета.
Краљева свадба наравно изазвала је велико занимање у народу. На адресу одбора за свечаности стизала су писма у којима су грађани постављали најразличитија питања. Занимао их је програм, да ли је предвиђено доследно придржавање српских обичаја, да ли ће венчани кум, војвода од Јорка, после изласка из цркве да баци метални новац каде се зачује: „Куме, изгоре ти кеса...”
Млађи син енглеског краља Џорџа V, војвода од Јорка, био је очев изасланик на венчању. Веома је важно што се енглески краљ прихватио кумства. Заслуга, сигурно, припада родбинским везама румунске краљице Марије. Војвода од Јорка, принц Алберт, постаће енглески краљ Џорџ ВИ 1936. године, после абдикације старијег брата Едварда VIII. Владаће до 1952. године, а наследиће га кћерка, данашња краљица Елизабета II.
Краљева невеста стала је на тло своје нове отаџбине у уторак, 6. јуна 1922. године. Када се румунска краљевска јахта појавила код Вишњичког брда, одјекнуо је 101 топовски пуцањ са београдске тврђаве. На савском пристаништу, румунску краљевску породицу дочекали су краљ, патријарх српски, војвода од Јорка као кум, а председник београдске општине пожелео им је добродошлицу. Те вечери хор од 1200 чланова отпевао је пред Старим двором композицију Станислава Биничког и Стевана Бешевића „Поздрав краљевој вереници”. Када је на то принцеза, одевена у „отворено розе тоалету с ружичастом током”, одговорила с „благодарим”, одушевљењу није било краја.
На дан свадбе, 8. јуна у 8 часова, 101 топовски пуцањ са Калемегдана означио је почетак светковине. У 10 часова и 20 минута, краљ је из свог стана у Крсмановићевој кући на Теразијама кренуо пут Старог двора, одакле је невестин брат извео младу. Пошто је оркестар краљеве гарде интонирао сватовску песму „Одби се бисер грана…” и кад су се огласиле фанфаре, поворка се упутила у Саборну цркву. „Високе младенце” венчао је патријарх Димитрије, а распоред стајања у цркви био је строго утврђен. Господа су била дужна да носе црно одело, а даме дневну тоалету отворених боја с малим деколтеом и шеширом. На путу до Саборне цркве поворку је пратило клицање одушевљеног народа, а авиони су кружили над центром Београда и бацали цвеће. Младожења је био одевен у свечану генералску униформу, а невеста у белу венчаницу са дугим шлепом.
Краљ Александар и краљица Марија примали су честитања у двору, након чега је уследио свечани ручак. Милан Стојадиновић се у мемоарима сећао како је румунска краљица: „(…) за време ручка, својим орловским очима прелетела целу дворану, као да је хтела сваког добро да загледа и једним погледом постави на његово место… и радознало је посматрала како смо навалили на добро јело и пиће без великих обзира на дворску етикету…” Маршал двора причао је касније Стојадиновићу како је: „(…) половина кашика, ножева и виљушака у оном општем одушевљењу нестало тога дана са стола… За успомену. Свакако, дан је био од историјског значаја али је одмах после тога у двору било решено да се такви свечани ручкови, са многобројним гостима и сребрним посуђем убудуће избегавају.”
У 14 часова и 30 минута на Тркалишту је почела фудбалска утакмица између репрезентација две земље. Тим Краљевине СХС, састављен од играча из загребачких клубова, поражен је са 2:1. У 17 часова на Бањици одржана је војна парада у којој је учествовало 18.000 војника. Уз „Високе младенце” били су присутни и сви „Високи гости”. На Калемегдану је увече одржан велики концерт војних оркестара.
На дан венчања Александра и Марије основан је „Краљев фонд” од средстава прикупљених у целој земљи на име „свадбеног дара” краљу. Циљ фонда је био да путем награда, помоћи и похвалница одаје признање за успехе установа и појединаца на моралном и културном плану. Сам краљ је положио у фонд три милиона динара властитог новца.
„Високи младенци” добијали су најразличитије поклоне: од минијатуре манастира Грачанице израђене од сребра (дар народа из града Приштине и Грачаничког среза) и других уметничких предмета и накита, буради за вино, прелепих коња, до стотине овнова са окићеним роговима (поклон арнаутског становништва из Вучитрнског среза где је обичај да се младожењи дарују окићени овнови).
Александровом женидбом ојачан је међународни положај Краљевине СХС, а династија Карађорђевића, из својих народних корена, уздигла се до угледне европске владарске куће. Бугарској је преостало једино да пропагандом подрива углед свог западног суседа. У софијском листу „Независимост”, августа 1922. године објављено је измишљено писмо краљице Марије своме оцу, румунском краљу. Вешто срочено, писмо је имало за циљ да баци љагу на југословенску краљевску породицу и на стање у унутрашњој политици земље. Марија је, наводно, туговала над својом судбином што је краљица у земљи хаоса, међусобно супротстављених нација и растућег антимонархистичког расположења. Овај нечасни поступак био је све што је бугарска пропаганда могла да учини, а „несрећна” краљица Срба, Хрвата и Словенаца родила је 6. септембра наредне године престолонаследника својој земљи .

 

БАНАТСКА РЕПУБЛИКА

Банатска република је била краткотрајна држава, проглашена 31. октобра 1918. у Темишвару, након распада Аустроугарске.

Приликом проглашења републике, формирано је Банатско народно веће, које се састојало од по пет представника следећих народа: Немаца, Мађара, Срба и Румуна.

Цивилни повереник Републике је постао др. Ото Рот, док је војни заповедник постао Алберт Барта. Мађарска влада је признала независност Банатске републике. У том смислу се сматра да је стварање републике било подржано од Мађарске, у сврху задржавања северног Баната и заустављања опредељења тамошњег становништва за јужнословенску државу.

Банатско народно веће је организовало војне одреде и цивилну стражу 4. новембра исте године. Циљ ових војних одреда је био успостављање контроле над целом територијом Баната. Ипак, Банатска република је била кратког века; након неколико дана, војска Краљевине Србије је ушла у Банат, што је био крај Банатске Републике. Неколико месеци касније, територија Баната је подељена између Краљевине СХС и Румуније, узимајући у обзир проглас Велике народне скупштине у Новом Саду и резолуцију из Алба Јулије.

У априлу 1920. године, Немци из Баната су поднели захтев мировној конференцији у Паризу да се република обнови под именом „Република Банатија“. Према овом захтеву, обновљена република не би укључивала само Банат, већ и суседну Бачку, а била би подељена у кантоне, којима би управљали представници већинске етничке групе из сваког кантона. Предлог је одбачен на мировној конференцији.

KAKO JE SRBIJI OTETO POLA BANATA

 RUMUNSKI kraljevski par izazivao je posebnu radoznalost. Istina, nije bilo tehničkih naprava, kamera, da bi se akteri verno predstavili, ali i golim okom se moglo zaključiti da je Ferdinand bio nezgrapan, ružan, a žena mu, Marija, je izgledala božanstveno. A upućeni su stekli priliku da dodaju zapršku kako je Marija pametnija i hrabrija, ona je prava vladarka. Nisu se državotvorni Srbi uzbuđivali zbog Ferdinanda, već zbog svoga Aleksandra. Tim pre, što se već uveliko šaputalo, da su Rumunke, majka i ćerka, već uzele
našeg kralja pod svoje.
     Onome, ko nije bio među svatovima, niti učestvovao u raznim svečanostima, preostalo je da sluša očevice i pravo na kratki komentar. Bilo je dosta i onih koji su bili gnevni, zato što nisu bili pozvani u svatove, ali i onih koje je Aleksandar izneverio. Prosidba mlade i venčanje odvijali su se paralelno sa rešavanjem statusa Banata. Srbi iz ovog kraja, pojedini generali i mnogobrojni političari bili su ogorčeni što je prihvaćeno da Kraljevini SHS pripadne manji deo Banata, umesto celog onog ravničarskog. Mnogi su bili ubeđeni da je odstupanje naše delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu bilo uslovljeno i kraljevom ženidbom.
          A naši, sa Pašićem na čelu, dobro su se držali u Parizu. Ubedljivo su dokazivali da je Banat vekovima za Srbiju i moravsko-vardarsku dolinu; da su u njemu samo Srbi stvarni starosedeoci, a svi ostali (pa i Rumuni) bili su ili ''uljezi'' ili ''došljaci''. A o tome ko i od kada živi na prostorima Banata najbolje su svedočili verski objekti. Delegacija je imala i važan adut - srpska vojska zaposela je bila Banat.

     RUMUNI, među kojima i njihov moćni kraljevski par, imali su svoje adute. Rumuni su pretili: ako se Banat ne pripoji njima mirnim putem, problem će biti rešen - bajonetima. Da li su oni tada bili vojnički nadmoćniji, procene su bile različite. Srpska vojska je bila brojno umanjena, a i rasuta po celoj zemlji, od Đevđelije do Triglava (i dalje), od
Temišvara do Zadra.
     I Rumunija je bila među saveznicama, pobednicima, kao i Srbija, odnosno nova južnoslovenska država. I jednu i drugu zastupala je, među velikima, Francuska. Koje rešenje prihvatiti: srpsko, rumunsko ili da bajoneti udare granične kočiće?
     Banat je - podeljen!
     Rumuni nisu dobili Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, na čemu su posebno insistirali, a Kraljevina SHS je ostala bez srpskog Temišvara.
     Posle zvaničnog razgraničenja, u Rumuniji je ostalo 100.000 Srba, a na drugoj strani 64.000 Rumuna.
     Zvanične politike obe kraljevine su slavile, hvalile su se kako su se bratski razdelile i zahvaljujući tako pravednom rešenju ostale jedine dve balkanske države koje međusobno nikad nisu ratovale.
     Ko je sve prisustvovao venčanju u Sabornoj crkvi i ko je imao čast da sedne za svadbenu trpezu, a uz to i kako je izgledao i bio obučen, dugo je bila glavna tema ne samo damama u Beogradu. Uspešne i dobro udate žene potpuno su se okrenule zapadnoj modi, narodno-tradicionalno se potiskivalo. Ženske zvezde svadbe bile su Rumunke, ćerka i majka, a muške?
     Kum, princ Albert, Djuk od Jorka, sin engleskog kralja, stekao je opšte simpatije. I oficirska uniforma i građanska odela su mu ležala kao salivena, a njegova komunikacija i šarm delovali su opijajuće. Princ, kasnije i kralj, najviše je doprineo da se Aleksandar dodatno afirmiše u zapadnoj Evropi kojoj se bio u potpunosti okrenuo.
     A JOŠ jedno pitanje okupiralo je državnike, ali i narod. Šapatom je postavljano: da li je kralj Aleksandar zdrav, da li je sposoban da obezbedi potomstvo i naslednika? Ako nije, čemu sve ovo?
     Samo najbliži Aleksandru znali su i njegove boljke. Još kao regent, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije (1915), stanje mu se pogoršalo, pa je morao da se operiše. Ova boljka je sputavala prestolonaslednika, a ljude iz državnog vrha, posebno Nikolu Pašića, dovodila u razna
iskušenja. Po oslobođenju i stvaranju nove države, Aleksandrovoj "muškoj strani" posvećena je puna pažnja. Privođene su mu dame, kako bi se i praktično mogla utvrditi njegova polna moć. Iz jedne takve probe (sa lekarkom iz Francuske) rodilo se i zdravo dete. Nije bilo muško, naslednik, ali je ta Jelena bila najbolji dokaz da se može očekivati i (muški) naslednik.
     Kako se o kraljevom zdravlju brinulo tajanstveno, to je omogućavalo da se pojave mnoge priče, prave teme za slobodno obaveštavanje, što će reći - čisto ogovaranje. Sumnje su bile i dodatno dramatizovane. Za Aleksandrovog strica, starog svata Arsena, govorilo se da mu je sin (Pavle) "podmetnut", da nije Karađorđevske krvi. A Arsen (1859-1936) je bio oženjen Aurorom (Zorkom) Pavlovom Demidov. Zorka se kitila titulom princeze, ali još više imetkom, bila je najpoznatija miradžinka među svojim rivalkama. Ova sumnja pratila je kneza Pavla (1893-1976) koga su naročito ogovarali penzionisani generali.
     Sve sumnje, strogo poverljivi pismeni i usmeni izveštaji... raspršeni su već posle godinu dana kraljevog braka. Rodio se Petar II (1923-1961), a za njim još dva brata.

 

DONACIJE - PAYPAL

DONACIJE - Paypal

HIT KNJIGA !!!



MEDIJSKI PARTNER


Kontakt

Newsletter

Primajte naše vesti:

Prvi nezavisni onlajn multimedijalni projekat u Srbiji i regionu. Onlajn magazin, radio i TV u službi istine, naroda i pravde. Reporter je otvoren za saradnju sa svim zainteresovanim subjektima na polju reklamiranja, razmene linkova i sadržaja i svakom drugom polju objektivnog, nadstranačkog, nepristrasnog i slobodnog novinarstva.

Reporter je član Mreže onlajn medija Srbije (Serbian Media Network) i Udruženja onlajn novinara Srbije (UONS)

Udruženje onlajn novinara Srbije - UONS

OSNIVAČ:

Reporter Media Agency

REPORTER © Nezavisni onlajn magazin * Beograd,SERBIA

Create a free websiteWebnode