Jovo Divjak: Nema saradnje sa fašistima!

Postoji dan kojeg  se sjećate cijeli život. Dan kada je u Beču uhpašen general Jovo Divjak ostaće upampćen kao jedan od najtužniji dan u posljeratnom Sarajevu. Tog dana nisam vidio osmjeh na licu ni jednog čovjeka u  Sarajevu, svi smo nijemi hodali, kao da nam je uhapšen otac, brat. Jer čika Jovo jest  otac, brat i jedan od najvećih sinova ovog grada i Bosne i Hercegovine.

Intervju sa  gosp. Divjakom dogovorili smo u Jablanici na obilježavanju 70 godina od bitke na Neretvi, gdje su svi željeli  da se slikaju  sa njim, ignorišući brojne političare.
U intervjuu za tacno.net general Divjak govori o agresiji na BiH, postdejtonskoj Bosni, Izetbegoviću, zločincima: Mladiću i Praljku ali i njegovoj svakodnevnoj borbi koju nakon rata vodi za djecu BiH.

Rođeni ste u Beogradu, ali se čitav život izjašnjavate kao Bosanac. Nažalost živimo u državi koja ne priznaje kategoriju Bosanca. Kako vi komentarišete ovaj „fenomen“ karakterističan samo za BIH?

Opredelenje za Bosanca je u onom momentu kada je krenula agresija na Bosnu i Hercegovinu. Do 1992. godine bilo je Srbin pa Jugosloven. Dakle ljudski identitet nije stalan i on može da se menja. Moje definitivno opredelenje za Bosanca je posledica negativnih događanja na prostorima Jugoslavije, a Bosanac kao identitet znači pripadanje jednoj državi Bosni i Hercegovini u kojoj su ljudi imali i Ustavom jednaka prava, nažalost to se posle Deytona promenilo.  Vi ste videli kako sada izgleda  papir za izjašnjavanje. Daje mogućnost da napišete Bosanac . Razgovarajte sa ljudima na ulici, videćete da će 2/3 napisati da je Bosanac. U onom delu Ustava koji govori o ostalima daje se mogućnost da se napiše Bosanac. Ali nikada neće doći vreme da se većina izjasni kao Bosanac. Ljudi su pod mnogim pritiscima u porodici, od verske zajednice, političara  u obrazovanju  i onda nemaju svoje ja da se opredele za ono što misle da jesu. Ne verujem da će se nekad nešto tako stvoriti. Ali bit će popriličan broj onih koji će se izjasniti kao Bosanaci.

Vojnu akademiju upisujete 1956. god. Bili ste pripadnik Titove garde, oficir JNA, general Armije BIH. Iza sebe imate zavidnu karijeru. Interesuje me kako ste se uopšte odlučili za ovaj poziv?

Jučer sam imao jednu grupu iz Beograda pa sam im malo pričao o tom periodu. Majka je bila hrabra žena, razvela se od oca 1956. god.  Te godine u februaru dolazi i kaže „Sine ti znaš da ne mogu da te školujem. U Beogradu imaš vojnu školu“.  Bio je problem da li će me uopšte primiti bio sam mršav, male glave, no srećom prošao sam lekarske preglede. Tako da je pristupanje vojsci bilo više zbog materijalnog ali kasnije kroz svoju karijeru dobro sam iskoristio sve mogućnosti. Vojna škola je pružila mogućnost svakome da pored opšteg obrazovanja koje je na prvom mestu afirmiše neke vlastite ambicije. Moja  je želja u mladosti bila da studiram psihologiju i pedagogiju, a to sam razvijao i kroz karijeru. Karijera  me je vodila prema obrazovanju, pa sam tako 18 godina proveo u Sarajevu u vojnom školstvu. Prošao sam sve kategorije onih klinaca koji sa 14 god. dođu pa vojna akademija pa oficir, nastavnik pa katedra taktike stvorili su jedno iskustvo koje mi je kasnije koristilo i koje inače koristim sad u pozivu. Jer pazite, vojno dobar komadant je i dobar menadžer. Znači ovo što nam ide dobro sa udruženjem to je dobro iskustvo na menadžerskim organizacijskim poslovima. Odluka za ovu profesiju nije bila pogrešna. Ponavljam svašta sam naučio, doživeo, putovao. Crpeo sam dosta onoga dobrog što se nudilo.

Vaš angažman u Armiji BIH na početku rata dočekan je sa velikim oduševljenjem, međutim zajedno sa gosp. Stjepanom Šiberom u jednom trenutku rata smijenjeni ste sa funkcija. Kako komentarišete ove činjenice?

Kada govorim o smeni koja se meni dogodila ona je bila pripremljena 94. god. Tada me pozvao Alija Izetbegović i njegova ponuda je bila penzionisanje ili opcija da budem  vojni ataše u Francuskoj ili nešto u Armji BIH, ali ne suviše bitno. Komentarisao sam tu njegovu ponudu sa ostalim članovima predsjedništva sa Durakovićem, Kljujićem, Pejanovićem i oni su se suprotstavili Aliji Izetbegoviću da me penzioniše. Stjepan Šiber je bio u nekoj drugoj poziciji jer je u to vreme bio vojni ataše u Švicarskoj. Tako da je tih dana on na neki način ipak bio zaštićen. Podsećam šta je tada govorio  Alija Izetbegović: „Teško je tada bilo biti Srbin i Hrvat u Sarajevu. Za one sa brda smo izdajnici, a ovdje nemamo povjerenja“. Znači od prvog dana stekao sam utisak da nemaju poverenja u mene. Međutim, to sam njima prepuštao i to je njihova greška. Znači čitavo to vreme ni ja ni Šiber nismo bili uključeni kada su se vodile procene, kada su se donosile odluke, kada se planiralo. U nekim mojim razmišljanjima to je bio njihov problem a ne moj.

Koliko je bošnjačka politika u ratu štetila odbrani BiH od agresije Miloševića i Tuđmana?  Je li nasilni pokušaj islamizacije  Armije BiH bio dobro isplanirani plan obavještajnih službi iz Zagreba i Beograda?

Naravno, bošnjačka politika štetila je odbrani Bosne i Hercegovine. Mislim da mi u štabu nismo ni dovoljno znali kakve su bile ideje bošnjačkog političkog vrha. Jer bio je nekakav dogovor iz  Splita za koji mi nismo znali, a taj dogovor je na neki način trebao da izbegne konflikt i sa Hrvatima i HVO-om. Detalje tog dogovora ne znam. Po nekim mojim razmišljanjima Alija Izetbegović je očekivao da će biti velike podrške islamskih zemalja. Očekivao je pomoć, a nije bio svestan toga da nikad arapske zemlje nisu bile jedinstvene u bilo kom pitanju. Znači on je očekivao veliku pomoć koja nije bila ni blizu njegovih očekivanja.  Na pitanje vezano za  obaveštajne službe Zagraba i Beograda odgovoriću vam kao što sam odgovorio jednom slušaocu prije nekoliko dana kada sam bio gost na jednoj televiziji. Slušalac me upitao šta mislim o generalu Muslimoviću. Odgovorio sam mu da je čovek radio profesionalno, a to profesionalno može biti i duplo profesionalno. Islamizacija Armije BIH je svima dobro poznata činjenica. Ja sam to doživljavao od prvog momenta kada je  jula meseca 1992. godine prosleđen zahtev čoveka koji je bio i čak predsednik saveza komunista koji je tražio da se otvori mesdžid. Drugo, kad se tražilo da vojnici poste. Čitajući Kur’an znam da tu piše da kad se ne posti kad je čovjek u ratu, kad se leči, kad je bolestan i bilo je tužno prisiljavati te mlade ljude da poste. Da ode na liniju gladan. To su bila pitanja koja sam ja postavljao i Seferu Haliloviću. Sefer voli da kaže da je vojska dok je on bio u štabu bila multinacionalna. Međutim i u njegovo vreme taj procenat se brzo menjao na drugu stranu.

Da li ste doživjeli razočarenje s obzirom na sva događanja vezana za Armiju BIH?

Da sam se razočarao to bi značilo da sam se razočarao u sebe. Ulazak u TO i AR BIH je bila moja profesionalna dužnost. Moja obaveza je bila da budem na strani onog ko je ugrožen koji je slabiji. Kroz svoje školovanje i moga školovanja drugih govori se o tim humanim ljudskim odnosima. Početkom rata i početkom tih ubistava sve je to bilo suprotno od onog što sam sebe i oko sebe mlade ljude učio. Čovek ima pravo na odbranu, ako je napadnut treba da se brani. Nisam razočaran iz prostog razloga jer sam prihvatio nesposobnost onih ljudi koji su vodili odbranu Bosne i Hercegovine. Te tri i po godine rata iskoristio sam da moje vrednosti, moje vojne sposobnosti prenesem na vojnike.  Jednostavno svoj kapacitet intelektualni i vojnički prenosio sam njima. I dan danas vojnici znaju da kažu tamo gde ste postavili linije tamo smo i bili u ratu.

Milošević i Tuđman su zločinci, to nije dvojbeno. Možemo li i Izetbegovića smjestiti u ovaj krug?  Koliko je njegova politika bila štetna po BiH dugoročno i kratkoročno u ratu?

Moje razmišljanje je da istu odgovornost za ono što se loše dešavalo u ratu snose Alija Izetbegović i članovi predsjedništva. Oni su rukovodili Bosnom i Hercegovinom u ratu i oni su bili vojni komandanti. Setite se da su oblačili uniforme i obilazili jedinice da bi se slikali. Znači ja optužujem i krivim svih onih šest članova predsedništva jer oni su dizali ruke za nekakve odluke Alije Izetbegovića. Znači deo odgovornosti za loše stvari u ratu pored Alije Izetbegovića snose i članovi predsedništva.

Kako sa ove vremenske distance gledate na činjenicu da su tadašnje vladajuće strukture u aktivnu vojnu službu uključile pripadnike kriminalnog miljea, tačnije ljude poput Juke Prazine, Ismeta Ćele Bajramovića itd.

Svi su radili slično. Srpska i hrvatska strana su puštali kriminalce iz zatvora da bi ih uključili u rat i da bi mogli sa njima manipulisati. Vi znate da je Ćelo bio osuđen na 13 godina zbog silovanja. Znači toj nekakvoj novoj strukturi, govorim o delu koji je rukovodio bošnjačkom vojskom, odgovaralo je da ima takve ljude koji će jednostavno terorisati. Oni su terorisali i to ne samo druge nego i sopstveni narod. Treba shvatiti da su ti kriminalci imali međusobnu suradnju sa drugom stranom i ja sam pokušavao da kažem da ni Caco ni Ćelo nisu odbranili Sarajevo. Oni su samo dobro surađivali sa drugom stranom. Znači iskustvo i drugih ovakvih, uslovno rečeno građanskih ratova, je da se vladajuće strukture oslanjaju na kriminalce koji direkno ili indirektno izvršavaju sve zadatke predpostavljenog. Naprimjer, Caco je mogao da uđe kod Alije Izetbegovića kad god je hteo, a drugi nisu. To na neki način pokazuje da ni vrhovni komandant nije uvažavao svog komandanta nego je imao više poverenja u te neke kriminalce.  Poseban problem je  što ni Alija ni ljudi oko njega nisu verovali i nisu poštovali ljude svoje nacionalnosti koji su prije rata bili u JNA. Znači čitavo vreme vladalo je nepoverenje. Odmah početkom rata u julu mi smo imali prijavljeno negde oko 240 oficira koji su bili u JNA i koji su pretežno bili Bošnjaci. Ti ljudi su se prijavili u službu, međutim vraćeni su. Kao eto, čekajte kad nam budete potrebni .

Kako komentarišete ulogu međunarodne zajednice i UNPROFOR-a u periodu 1992-1995. godine?

Oni su poštovali ono za šta su namenjeni. Oni nisu bili određeni da sprečavaju sukob nego da na neki način izveštavaju. Odluka saveta bezbednosti nije bila vojna upotreba nego više kontrola, sprečavanje nekih velikih masakara. Vojnici UNPROFOR-a su na isti način bili kao građani Sarajeva, komandanti su sprovodili politiku svojih država. Ja znam da su vojnici UNPROFOR-a u najtežim periodima odnosili hranu, vodu i pomagali da se uspostavi voda plin itd. Mogu vam i reći da je u jednom momentu UNPROFOR sprečio pad Sarajeva. To je bilo avgusta ’93. god. Datum koji se u našem patriotizmu naziva dan kada je spašena Bosna i Hercegovina.  U junu ’93. god. dve trećine pripadnika Armije BIH je pobeglo sa Igmana i tada je reagovao Savet Bezbednosti naređujući Mladiću da zaustavi napade jer je ušao u zaštićenu zonu.

Sačuvali ste u ratu i čast oficira, čast vlastite struke. Jeste li ponekad razmišljali o oficirima koji su počinili najmonstruoznije zločine poput Ratka Mladića ili Slobodana Praljka? Šta se dešava u glavama tih ljudi dok bombarduju gradove, ubijaju civile ili šalju u logore od Omarske do Dretelja?

U julu 1992. godine neko od novinara mi je postavio pitanje šta mislim Ratku Mladiću kao čoveku. Tad sam se setio izreke Maksima Gorkog: „Čovek kako to gordo zvuči“. Ta reč čovek ne može se svakome reći . Biti čovek za mene sadrži bezbroj pozitivnih karakteristika i atributa. Pokušao sam dati sebi odgovor. Jedan od odgovora je poreklo tih ljudi. Nažalost, u JNA veliki broj ljudi koji su otišli u vojne akademije su ljudi koji su iz pasivnih i zaostalih krajeva. Mladić je iz nekog mjesta oko Kalinovika i kada je došao u Beograd prvi put je video tramvaj. Znači on dolazi u vojnu školu sa znanjima iz tog okruženja gde je živeo. Ti mladi ljudi i ta deca su odgajana na mitu i tradiciji Kosova. Znači on je odgajan u tom srpskom nacionalizmu i lako je onda manipulisati sa tim ljudima.

Koliko stoji teza nekih nacionalističkih krugova  bliskih haškim optuženicima da je bosanski integralizam u stvari bošnjački nacionalizam?

Određeno ponašanje govori to. Reis  u štampi kaže Srbi imaju svoju državu, Hrvati imaju svoju državu pa i mi Muslimani bi trebali imati svoju. Takva njegova ideja je dobar argumenat za nacionalizme jedne, druge i treće. Ponašanje i reakcije određenih više religijskih nego političkih krugova, kazuje da imaju i ovi pravo.

Da li se slučaj nekadašnje Dobrovoljačke ulice koristi isključivo u političke svrhe, kako od Srbije tako i od zvaničnog Sarajeva?

Da, i sa jedne i sa druge strane. Ne može se na ovaj način obilježavati ni Dobrovoljačka ni sukobi. Neki dan je veoma negativno reagirao Izetbegoivić, koji je na nekom skupu rekao: „Naši vojnici nisu palili crkve nisu ubijali itd“. On mora jednog dana da kaže jeste, i u našim sredinama je bilo onih koji nisu poštovali  Ženevsku konvenciju.  Događale su se stvari koje nisu trebale da se dese  i zato prihvatamo i našu krivicu. Tužilaštvo Bosne i Hercegovine prošle  godine u februaru skinulo je odgovornosti tih 19 ljudi koji su uključeni u dešavanja u Dobrovoljačkoj. Naravno to Beograd ne prizna. O ovom slučaju treba pisati jedanput u 15 dana. Zna se, ko su odgovorni pojedinci i to treba do kraja da se istraži.

Šta mislite koje političke strukture su stajale iza vašeg hapšenja 2. marta 2013. godine u Beču?

Tad je Tadić tražio da se istina kaže. Zašto sam ja imao problema? Zato što je odavde ministar tražio ekstradiciju, ono što je tražio i za Ganića, ali nije poslao tužilaštvu nego je sakrio jer su se oni tako dogovorili. Dogovorio se Silajdžić sa Čovićem da se ne šalje jer mu je obećao jedno poslaničko mesto u jednom kantonu. Mi smo roba na crnom tržištu. Sporazum koji je potpisan između BiH i Srbije pre 7 meseci  je negativan u odnosu na BiH, u odnosu na one koji su eventualno na listama. Iz prostog razloga što taj sporazum ne funkcioniše ni između Hrvatske i Srbije. Milorad Baršin je odbio da potpiše takav dogovor  zato što je prokužio da prednost u tome ima tužilaštvo Srbije. Kad god nešto zatraže mi smo dužni da im damo, a oni nisu obavezni kad im mi tražimo zauzvrat da se uradi nešto. Ni sada nije pitanje difuzne poternice  kao što se govori u javnosti nego su to odnosi između državnih Interpola.

Fašizam u Bosni i Hercegovini nažalost nije pobijeđen, to je vidljivo iz dana u dan. Koji su po vama legitimni načini kako bi se ova pošast konačno iskorijenila?

To je pitanje ustroja BIH. Dok je većina država potpisalo i prihvatilo dekleraciju o genocidu u Srebrenici  Parlament BIH to nije usvojio. To je fašizam u funkciji takvog Parlamenta. Postoji takva struktura vlasti na svim nivoima koje tolerišu da se ovakve stvari događaju. Fašizam je na neki način dobro bio kontrolisan od 45. do  80-ih godina zahvaljujući, kako neko ovde kaže diktaturi Tita i Savezu komunista. Nacionalizmi su pokušavali da se iskažu, ali oni su uvijek bili kažnjavani. Međutim, fašizam  do kraja nije nikad iskorijenjen. Čim je oslabila snaga Saveza komunista, odlaskom Tita, oni su jednostavno pokazali to što jesu. Fašizam je za mene što Radončić uđe u vlast. Nemoguće je da Lagumdžija sarađuje sa socijalistima Republike Srpske koji ne priznaju genocid, ne priznaju Bosnu i Hercegovinu. Kako će se boriti protiv fašizma ako oni sarađuju između sebe!?

Nalazite se na čelu udruženja „Obrazovanje gradi BIH“.  Kakve ste rezultate postigli u 19 godina postojanja?

Osnovna misija je podrška deci žrtvama rata. Prvo je moralna pa materijalna podrška. Organizacija je formirana je 28. 7. 1994. Tad se razmišljalo o tome šta je rat i koje će biti posledice rata? Posledice II svetskog rata sam i ja doživeo. Sećam se puno mladih ljudi koji su bili izbjeglice iz Hercegovine koji su bili smešteni u selima oko Zrenjanina (gde sam završio maturu) i znao sam koje su probleme imali u školi  i oko školovanja. Kroz moj angažman  u vojnom školstvu shvatio sam  da će toj deci nakon rata trebati i materijalna i moralna podrška. U 19 godina otkako postoji udruženje „Omladina gradi BIH“ 4950 dece je dobilo stipendiju u vrednosti 2 milijuna eura.  Pored stipendija deca dobijaju i  školski pribor, sportsku oprema, hranu, pomažemo školama, organizujemo letovanja za decu vani i ovde. Veoma značajne su radionice koje se organizuju za roditelje i decu, gde i deca i majke zajedno provode određene radionice. To mi je najdraže. Deca su bila u 13 europskih država, bili su u Montevideu, u Kanadi. Sarađujemo sa mnogim organizacijama. Pored naše dece tu su i deca sa posebnim potrebama iz Mjedenica, Vladimir Nazor, Pazarić, Drine. Stipendiramo romsku decu, njih 850 je prošlo kroz stipendije.

Obzirom da ste u stalnom kontaktu sa mladim ljudima,  kako komentarišete njihovu apatiju i apolitičnost?

Ta apatija se prenosi od roditelja. Od 350 hiljada onih koji su na kraju završili rat, 300 hiljada žive u bedi (govorim o vojnicima). Vojnici koji treba da školuju decu, koji treba da žive, koji nemaju stanove. To se stanje prenosi na tu decu. Onda postoje izvesna klasna razlika. Ružno je kada vidimo da ovoj deci dođu roditelji sa kolima ili kad tamo negde na Kovačiće ministar svoje dete dovede, a ono jadno drugo dete koje nema šta da obuče, gleda. Vlada jedna atmosfera beznađa koja je stvorena zbog političko-ekonomskih i drugih uslova i onda ne možemo očekivati nekakav bunt mladih ljudi. Međutim ima na desetine NVO-a u kojima su mladi veoma aktivni. Pojedinačno ima dosta mladih koji pokušavaju promeniti ovo stanje međutim problem je što nisu jedinstveni. Pozitivnih primera ima ali to nije zajednički interes jer na mlade utiču stranke. Ako ste s njima dobit ćete posao ako niste nećete i tako da se to prenosi na sve generacije.

Imaju li djeca i mladi ljudi budućnost u ovakvoj BiH?

Postoji u onim sredinama gdje oni sami nešto žele da urade. Jedan od problema na koje mi nailazimo su da nema puno volontera. Nema navike da svoj volonterski i filantropski rad okrenu ka zajednici u kojoj žive. Mislim da su u tom domenu motivacija najjače religijske zajednice koje znaju da motivišu za taj humanitarni i filantropski rad. Jedan od problema mladih ljudi je i to što se više govori o problemima nego o onome pozitivnom što se radi.

Po vašem mišljenju da li je ukidanje obaveznog služenja vojnog roka dobra ili loša stvar za Bosnu i Hercegovinu?

Ja bih uveo civilno služenje jer se mladim generacijama kroz život u porodici u školi ne pružaju  mogućnosti da se fizički pa i da kažem intelektualno razvijaju. Tih šest ili devet meseci kod mladih ljudi razvijaju se određeni fizički i vojni kvaliteti. Dakle, nedostaje to ali se može nadomestiti kroz civilno služenje vojnog roka.

Vaša misija nakon rata slobodno se može nazvati veličanstvenom. Pomogli ste hiljadama djece da se školuje, da nađu dom. Ljudi vas zaustavljaju na ulici, grle vas  i vole kao člana porodice. Teško se sjetiti da su nekoga u istoriji ove zemlje ljudi voljeli poput Vas. Čika Jovo, odakle sve crpite vašu velikodušnost i kako se osjeća čovjek koji je toliko voljen?

Svi imamo jednaku šansu kada se rodimo. Ja sam jutros krenuo u 7 sati od kuće i na putu od kuće do posla pozdravilo me je 90 ljudi.  Shvatio sam da energija i ono pozitivno što imam može koristiti drugom. Znači to da budem koristan drugome to me motiviše, i čini me duhovno zdravim.

HIT KNJIGA !!!



MEDIJSKI PARTNER


Kontakt

Newsletter

Primajte naše vesti:

Prvi nezavisni onlajn multimedijalni projekat u Srbiji i regionu. Onlajn magazin, radio i TV u službi istine, naroda i pravde. Reporter je otvoren za saradnju sa svim zainteresovanim subjektima na polju reklamiranja, razmene linkova i sadržaja i svakom drugom polju objektivnog, nadstranačkog, nepristrasnog i slobodnog novinarstva.

Reporter je član Mreže onlajn medija Srbije (Serbian Media Network) i Udruženja onlajn novinara Srbije (UONS)

Udruženje onlajn novinara Srbije - UONS

OSNIVAČ:

Reporter Media Agency

REPORTER © Nezavisni onlajn magazin * Beograd,SERBIA

Make a free websiteWebnode