'Novinari u civilu'

Штампу убија интернет?!

Те тврдње базирају на драматичним гашењима бројних новина широм света (САД, Енглеска, Немачка…) и, чини се, не скривају злокобну радост: да ће крајем штампане речи (због свемоћи тзв. “онлајн” медија – интернет портала) једним кликом моћи да обришу или пребришу сурову истину о многима, која остаје записана у новинама, макар прикупљених у неким архивима или “старом папиру”.

Убеђен сам да ће, чини се – свемоћни интернет, управо гашењем бројних штампаних медија, доакати сам себи.

Како?

Svedok 9 evropa 1 210x300 Новинари у цивилу

У новинама раде новинари (или су радили), које портал мајстори данима безочно преписују, а све бројнији скрибомани, обезбеђени заштитом “неухватљивог псеудонима”, тзв. портал коментатори – коментаришу ли, коментаришу.

И остају занавек – безимени…

Међутим, тема је друга: новинама неће доакати интернет. Јок. Сами себи скачемо у стомак.

Заправо не сви, већ појединци који су, зарад интереса својих привремених газди, одлучили да учине све што је у њиховој списатељској (не)моћи да новине претворе у папир на којем понешто пише. Али то нису новине, иако се, истина, продају на киосцима. Па тако загађен (папир), заправо, не служи ни да обришете задњицу – из бојазни да се не загадите.

У томе је проблем: поједини уредници, које њихове газде за шаку еврића ангажују зарад свог ситног интереса и опште штете – да продају веру за вечеру, да опањкају, нагрде, оптуже, ухапсе и пресуде – чине све да нормалним људима огаде новине, да им се смуче и да дигну руке од њих.

Заувек!

Дакле, интернет није и неће бити проблем, већ то ново, модернистичко новинарство у којем се не поштује ништа свето, већ само глас газде, или принцип: убиј, закољи да мој ривал не постоји…

То је основни проблем штампаних медија, а не интернет.

Србија ће, колико сутра, прецизније средином фебруара, бити богатија за још једну дневну новину!

Бар се надам да ће бити заиста новина, а не нешто што се продаје на киоску, а нису – новине.

Дакле НАШЕ НОВИНЕ – телеграф!

Не, ове нове новине немају везе, бар ми је тако речено на “надлежном месту”, са некадашњим недељником који више не излази – Телеграфом УСРЕД СРЕДЕ – Момчила Ђорговића и Славка Ћуривије…

…Ни са Дневним телеграфом Славка Ћурувије, наводно ни са порталом “Телеграф” Весе Комтрејд Јевросимовића?

Истина, његов садашњи порталски главни и одговорни уредник Антоније Ковачевић (познатији у последње време као онај који је у емисији “Ћирилица” код Миломира Марића на “срећној ТВ” офирао мог старог знанца ДЈВ – Вучка ИНФОРМЕРА да је ипак био запослен код извесног Краснићија!) биће глодур НАШЕ НОВИНЕ – телеграф!

А, кад се покрећу дневне новине, увек су избори на помолу?!

Или, прецизније, кад год се Демократска странка дели, избори су – сигурни.

Миломир Марић, легенда српског таблоидног ТВ новинарства, у неколико емисија на “Срећној”, илити БН ТВ, неважно је, успео је, (не)намерно, или да разоткрије “лик и дело” појединих главних и одговорних људи у медијима који данас у Србији ведре и облаче… Пишу оптужнице, хапсе, суде без суда и судског већа и – пресуђују…

Најчешће – себи!

Али, ко су ти људи?

Жељко Цвијановић

Један од некaдашњих корифеја босанско-српског медијског простора свакако је – Жељко Цвијановић.

Уређивао је и гасио, газдовао и сарађивао у бројним медијима, многим новинарима остао и остајао дужан, а данас је шеф портала “Нови Стандард”.

У нади да нећемо превише погрешити – где је и шта све био, набројаћемо нека чеда новинара Жељка Цвијановића, који би, сад, чини се, хтео да претрчи у политичаре, али му некако не иде баш најбоље. Недавно се умешао у међ патриотске снаге, организујући велики скуп у Центру “Сава”, од којег су многи одустали кад су чули да је он, Цвијановић, организатор и модератор, уз лаконску опаску: ”Цвијановић, не хвала.”

Дакле, Жељко Цвијановић: на тлу Србије од 2001. – јуна 2003. – уређивао је недељник Блиц њуз (угашен). Од октобра 2003. до марта 2004. био је дневном листу Центар (уважени колумист). Од априла 2004. до 2006. уређивао је недељник “Европа” који је продао Филипу Цептеру. Угашен.

После краће паузе, од децембра 2007. до фебруара 2008. водио је дневни лист “Сутра”. Угашен.

Водио је и штампани недељник “Стандард”, који је такође угасио, а онда се се мануо штампаног новинарства и кренуо у интернет новинарство.

Покренуо је 2008. данас доста читани портал “Нови Стандард”.

Али, он, Цвијановић је својевремено имао и ту част да посебно о њему ЈУКОМ напише књигу, за коју су многи тврдили да је дело некадашњег шефа Бироа за комуникације Владимира Бебе Поповића.

Својевремено смо у “Сведоку” број 572. од 10. јула 2007. објавили делове те фамозне књиге, што и сад, због актуелности тренутка положаја писане речи у Србији у скраћеној верзији – понављамо:

Својевремено, на коктелу поводом промоције новог листа „Маркетинг Србија“, илити „Ново лице Србије“, у предивном амбијенту виле у којој је смештена Асоцијација приватних медија, на Сењаку, приђе ми Александар Тијанић и рече:

- Какав си, бре, ти новинар, кад Беба није написао књигу о теби!

- Какву књигу?

- Па, као о Жељку Цвијановићу!

Помислио сам да се Саша Тијанић зеза; сећам се да је нека публикација изашла о Тијанићу, али баш да изађе књига и о Жељку Цвијановићу и „његовом лику и делу“, нисам веровао.

И, како то у нас обично бива, о књизи, дотад невидљивој, прича пола Београда, а нико не зна шта у њој пише.

Позовем телефоном Жељка Цвијановића, главног јунака Бебине књиге, и упитам га: Имаш ли књигу, и коментар о књизи?

- Видео сам књигу, али сам одлучио да ни реч не проговорим, да не дајем никакве изјаве, јер нећу Беби да дижем реп – рече ми Жељко Цвијановић.

Како сам планирао да ипак објавим нешто из те књиге и о тој књизи, после пуно перипетија, коначно сам прибавио један примерак те Бебине књиге (у ствари, можда и није његова), јер он у предговору каже: „Моје име у својству аутора ове публикације потписано је само из једног разлога – да би тиме све оне који су омогућили да она угледа светло дана заштитио од силеџијства и евентуалне освете човека чија је биографија пред вама“.

Кад сам се коначно дочепао књиге, преко својих канала блиских ЛДП-у, имао сам шта и да видим.

(…)

„Новинар у цивилу“

„Слободан Милошевић, главни иницијатор и координатор ратова у бившој Југославији, у другој половини деведесетих година, почиње да се дистанцира од руководства Републике Српске. Главни разлог оваквог заокрета био је лични анимозитет брачног пара Милошевић-Марковић према двојцу Караџић-Младић. Ову промену курса следиле су и полицијске, војне и паравојне формације које су биле под Милошевићевом контролом:

МУП, ДБ, војска, Арканове јединице…Тај сукоб Милошевића и Караџића пренео се и на тајне службе. Зато су и новинари који су радили за службе у Републици Српској, а који су дошли у Београд, скоро без изузетка били ангажовани од стране злогласне Службе државне безбедности МУП-а Србије, најпре оне Јовице Станишића, а касније оне Радомира Марковића. То се наравно односило и на Жељка Цвијановића, једног од најактивнијих сарадника Службе државне безбедности из редова новинара. У Београду га је оперативно држао деташман Београдског центра СДБ, а задатак који је Цвијановић добио од њих било је праћење рада руских новинара и то конкретно новинара РИА Новости.

Ипак, у СДБ је постојао велики степен неповерења према сараднику Цвијановићу, јер је он достављао често непотпуне податке, а веровало се да је све налоге добијене од СДБ достављао својим везама у Управи безбедности Војске, који су пак то давали Русима. Овај однос двоструког денунцирања – и за СДБ и за Војну службу – кулминирао је пред бомбардовање 1999. Оптужујући га да је покушао да испровоцира сукоб Војске и СДБ, управа Београдског центра га хапси у сарадњи са Другом управом СДБ. Припадници СДБ том приликом су претукли Цвијановића.

Иако су тада, за време Милошевића, новинари добијали међународну заштиту уколико су били изложени било каквом притиску власти, а сваки покушај застрашивања у медијима је третиран као груби покушај кршења новинарских слобода, Цвијановић о инциденту и физичком малтретирању које је преживео од припадника СДБ није обавестио никога. Сматра се да је главни разлог што је Цвијановић заташкао овај случај заправо његов покушај да се не сазна његова веза са најзлочиначкијим делом Милошевићевог апарата, озлоглашеном СДБ.

Цвијановић током 2001, након доласка новог руководства на чело СДБ, задржава сарадничку позицију, али се посебно приближава саветницима Војислава Коштунице, блиским Војној служби, који су имали кључну улогу у формирању кабинета. Посебно се зближава са саветником за безбедност Радетом Булатовићем (сарадником СДБ) који после убиства Зорана Ђинђића и доласка на власт Војислава Коштунице постаје директор БИА (некадашњи СДБ). Своју сарадничку улогу и значај за СДБ Цвијановић учвршћује током 2003. године када на место заменика директора БИА долази Горан Живаљевић, који од њега тражи медијску помоћ, а за узврат Цвијановић добија заштиту и дозволу да у својим медијима може да пише и напада кога год жели, осим, наравно својих непосредних газда.

Живаљевић користи Цвијановића да пласира информације које одговарају интересима БИА, као што је користио и друге новинаре са којима је одржавао пријатељске односе, јер му је то – између осталог – био сектор рада. То не значи да су те информације увек биле лажне, али су по правилу биле селективне. С друге стране, остали Живаљевићеви новинарски контакти нису били у обавези, нити под притиском, да испуњавају његове жеље; Цвијановић је, из неког разлога, био.

Жељко Цвијановић је наставио активно да ради за службу и током 2004. и 2005. године. На вези га је држао оперативац Станковић (вероватно му је веза замењена након што је њихов однос на ТВ Б92, јавно поменуо Владимир Поповић). Занимљиво је да је после изношења свих ових чињеница на ТВ Цвијановићев једини коментар био да ће тужити Поповића (Цвијановић није чак ни демантовао да је сарадник СДБ), али ту тужбу никад није поднео, нити је на ту тему икад више ишта рекао. Иако је био значајан сарадник новог директора БИА, некадашњег Коштуничиног светника Радета Булатовића, Цвијановић је због умишљености о сопственом превеликом значају долазио у сукобе и неспоразуме и са новим првим човеком БИА.

Тако је био избрисан с списка новинара који добију поклоне за Нову годину од БИА (од оперативца који сарађује са новинарском сарадничком везом) за нову 2005. Разлог је делом била Цвијановићева превртљивост и непоузданост, али узрок треба потражити у чињеници да су се у међувремену појавили у новинарским круговима нови и поузданији миљеници директора БИА, пре свих новинари НИН-а Слободан Иконић и Никола Врзић, али и „ведете“ из редакција „Курира“, „Пресса“, „Новости“, „Политике“…

Особе блиске новинарско-удбашким круговима и познаваоци њихових међусобних односа тврде да данас постоји и нека врста међусобног анимозитета између Цвијановића и Булатовића. Тако, рецимо, Цвијановић није био позван на свечани пријем за новинаре који је током октобра 2006. године одржан у БИА.“

Владимир Поповић, у Београду, јун 2007.

Предраг Пеца Поповић

Један од важнијих ликова у таблоидизацији српског новинарства свакако је и Предраг Поповић. Од новинара “Света” Новосађанина Роберта Чобана (био је шеф дописништва у Београду) Поповић је касније мењао редакције и новине “као циганин коња”, а од блиског сарадника Александра Вучића постао писац књиге против њега?!

Дакле, Предраг Поповић: од фебруара 2001. до марта 2002. главни и одговорни уредник Ексклузива (угашен).

Од марта 2002. уређује “Национал” (угашен), од октобра 2003. – глодур дневне новине “Центар”, који је, наводно, финасирао Богољуб Карић. По гашењу “Центра” на реду је дневна новина “Интернационал”, па онда главни и одговоени дневника “Правда” који је напустио и постао љут противник Александра Вучића…

Сад, тренутно не ради у медијима, или се не зна, али се зна да припрема нове књиге.

Али, и он се, као уосталом и многи други, својевремено нашао на удару Владимира Бебе Поповића који се у магазину “Статус” Славише Лекића, који спорадично излази, осврнуо на лик и дело Предрага Пеце Поповића, под насловом:

О Лале Секулић, Мирко Тодоровић – Тодор и Предраг Поповић дошли су код Зорана да му покажу да су јачи од њега

У обимном интервјуу „Статусу“ Владимир Беба Поповић се дотакао и теме која је многе копкала по Србији, зашто је једног момента, чинило се (не)надано напустио Биро и отишао на испитивање…

Владимир Беба Поповић:…Кад сам чуо да су код Зорана у кабинет ушли Лале Секулић, Мирко Тодоровић – Тодор и Предраг Поповић, тада уредник „Национала“, новина које су основане да би што пре склониле Зорана са политичке сцене Србије. У страху од тужбе коју је против тог уредника Зоран поднео, дошли су да нуде примирје и повлачење тужбе. Они су дошли код Зорана да покажу како су моћнији од њега и да му нуде „руку помирења“, као, Поповић га неће више нападати, а ови тајкуни, Лале и Тодор, то ће да подмажу. И кад сам то чуо и проверио са Зорановом секретарицом, узео сам ташну, напустио Биро и сутрадан отишао на испитивање. Фуј! Еј, председник Владе да разговара с тим протувама…

С:…Како се завршила та сеанса у кабинету премијера Ђинђића? Да ли је истина да је Предраг Поповић тражио, и добио, 50.000 марака обећавши, заузврат, да ће обуставити „паљбу“ на рачун премијера и Владе Србије?

В.Б.П: То је била „забрањена“ тема између нас и не знам детаље, али знам да су ова двојица, Тодор и Лале, ту пред Зораном, обећавали том ђубрету некакве паре као помоћ листу, а он је обећавао да ће престати да напада Зорана и молио да Зоран повуче тужбу. Вероватно никад није добио те паре, то је била само мала драмска представа, „олоши за премијера“, класичан „рекет“.

С: Је ли примирје поштовано?

В.Б.П: Какво примирје са олошима и битангама. Па наставио је да га вређа после пет дана. Кад смо за Нову годину путовали у Бразил, Национал је објавио хиљадиту лаж о Зорану, да је на путу у Бразил свратио и спавао код Карића у Лондону и да се тамо договарао о Мобтелу. Зоран је полудео и у његовом стилу, са хаваном у руци, тражио од мене да зовем адвокате и да одмах поднесу тужбу! Упутио сам га на Лалета и Тодора…

Вучко, Света, Антоније

Драган Ј. Вучићевић – ДЈВ, данас је званично покретач и газда опасног дневног таблоида “Информер” који, уз свемоћни “Курир” Александра Родића (Раја је у заветрини?!) унапред зна све тајне из бројних истрага које се воде. Дакле преобавештене новине која из својих извора(!?) блиских врху власти, врху тужилаштва, врху правосуђа унапред зна ко ће бити обухваћен истрагом, ко ће и кад да буде ухапшен, а ко неће… Истина, већином – погађа, или се редакцији “јавља” к’о Трговчевићу, рецимо… Али и ДЈВ је у свом вишегодишњем новинарству променио много редакција, много газди и одлучио да, по сопственом признању, и својим парама, постане газда: “Информера”, илити несуђеног “Инсајдера”.

Медијска биографија ни кратка ни дуга, али – богата. Уосталом, ДЈВ је у емисији, ничим изазван, објашњавајући да никад није чуо за некаквог Краснићија, а камоли радио, припретио “лажовима” из дневног таблоида од три слова “Ало”, често скандалознијег и од самог “Скандала”, рецимо – да ће их на суду скинути до голе коже, јер су – лажови, и да ће паре да да у хуманитарне сврхе.

Истина, у тој емисији “Ћирилица” мало га је “оладио” његов пајтос Антоније Ковачевић утврдивши да су обојица били запослени код “извесног Краснићија”, и то у време када су радили у “Куриру”!? Тада је Вучко нама наивцима објаснио, рецимо да аутомобил који вози није џип, него повишени ауто (ма шта то значило), да је скупоцени сат од више хиљада долара зарадио као новинар, и да се поред новинарства бави и другим пословима и да плаћа огроман порез у својој општини.

Свака част!

Дакле, ДЈВ: Још 1995., мислим да је био уредник у литсу “Демократија” – угашен. Па, онда се обрео у “Блицу” у доба када га је водио Мањо Вукотић, мислим да је био заменик или помоћник, а онда се обрео 1998. у “Свету” као новинар.

Већ наредне 1999. године неколико бројева је радио у “Панорами” која се угасила пре него што је – почела. Онда 2003. године стиже у “Арену”, да буде уредник, али очито је неком важном засметао, па је од 1. априла 2003. до децембра 2005. – глодур “Курира”! Е, онда настаје лом: ударне песнице “Курира” Раје Родића – Ђоко Кесић, Света Марјановић и он, оснивају “Прес” (испоставило се да га је финасирао, између осталих Мирослав Мишковић) и те 2005. ДЈВ постаје главни и одговорни уредника “Преса”. И сувласник са, ваљда, 6 одсто акција!

Кад је тиква пукла, одлази из “Преса” и покреће “Информер”.

Одвојити од Вучићевића данашњег заменика главног уредника “Блица” Свету Марјановића, чини се, не би било ни коректно ни поштено. Јер и новинарски досије Марјановића, није за потцењивање… Готово свуда где се појављивао ДЈВ пратио га је и Света Марјановић, махом као – заменик, осим, чини ми се, у “Арени”?!

Раздвојили су се: од септембра 2012. – сад је Света заменик главног и одговорног уредника дневне новине “Блиц”

Некако, ту негде је свакако и Антоније Ковачевић: 1998. новинар у Ћурувијином Телеграфу, 1999. новинар у “Свету”, 2000. уредник тинејџерског магазина у “Колор прес групи” (угашен); 2001. – уредник силних издања у “Адриа медији” (сва издања угашена!), 2002. – уредник “Света”; 2003. – уредник “Старс рубрике” у “Куриру” до децембра 2005. Од децембра 2005. до маја 2008. – глодур “Курира”. Од јуна/јула 2008. до фебруара/марта 2009. главни уредник у дневном листу “Газета” (угашен), од августа 2011. – глодур у “Ало”, до фаталног ручка газде “Рингијера” из Швајцарске са тадашњим председником Србије Борисом Тадићем. Од прошле године и још мало, уредник интернет портала “Телеграф” Веселина Јевросимовића.

Да ли је овај текст, можда, бар мало, осветлио садашњу медијску сцену Србије не знам. Али, сетих се својевременог разговора између мене и Свете Марјановића у кабинету министра Мркоњића:

“Знаш, Дињо, за овакво новинарство какво је данас сами сте криви Ви, старији, искуснији новинари. Кад смо улазили у посао пустили сте нас да радимо шта хоћемо, уместо да сте нас саветовали. Нисте! Сад имате то што сте – омогућили. И, то је то”!

Дакле, то је – то.

Само, сетих се старе изреке: паметне не треба саветовати, а оне друге – не вреди!

HIT KNJIGA !!!



MEDIJSKI PARTNER


Kontakt

Newsletter

Primajte naše vesti:

Prvi nezavisni onlajn multimedijalni projekat u Srbiji i regionu. Onlajn magazin, radio i TV u službi istine, naroda i pravde. Reporter je otvoren za saradnju sa svim zainteresovanim subjektima na polju reklamiranja, razmene linkova i sadržaja i svakom drugom polju objektivnog, nadstranačkog, nepristrasnog i slobodnog novinarstva.

Reporter je član Mreže onlajn medija Srbije (Serbian Media Network) i Udruženja onlajn novinara Srbije (UONS)

Udruženje onlajn novinara Srbije - UONS

OSNIVAČ:

Reporter Media Agency

REPORTER © Nezavisni onlajn magazin * Beograd,SERBIA

Make a free websiteWebnode