Vranje: Deca koja sanjaju hleb

СМИЉЕВИЋ: ТУГА И ГЛАД У ДОМУ СТАМЕНКОВИЋА

 

- Тато, а телевизор кад ћемо да купимо? – упада мали Милош.
Бранислав брише грашке зноја које му нагло пробијају чело.

Породица Стаменковић

Породица Стаменковић

 

До планинског села Смиљевић, 22 километара удаљеног од Врања, а посебно до дома Бранислава (50) и Сунчице (42) Стаменковић и њихово петоро деце: Срђана (22), Стефана (18), Слађане (14), Милице (13) и Милоша (9) стиже се с муком. Пут је земљан, изрован, кривудав и завршва се код сеоске цркве Свете Петке, где парикармо дотрајали ауто. До куће Стаменковића иде се путањом наниже кроз шуму, па се излази на пропланке обрасле неокошеном травом и дрвећем, па на крају узбдо.

ЗАШТО, ЗАШТО...?

Води нас омален, четвртаст човек, плећат и снажан, коси кратким, здепастим ногама високу траву испред нас и пази на змије којих има на сваком кораку. Без његове помоћи тешко да бисмо пронашли  нахерену стогодишњу кућу на врх једног виса, уклаесну међу стенама и камењем.

Дочекује нас најмлађи, Милош, мусав у лицу, са поцепаним тренеркама на више места и патикама које само што се не паспадну. Весео је, радује се колачима које носимо, трчи испред нас да обавести мајку, брата и сестре.

- Сви су ту, осим Стефана, морао је да оде код друга да му помогне у раду. Није баш доброг здравља, али не ради тешке послове. Барем ће он данас бити сит, тамо ће јести, а то је код нас реткост – уздише Бранко.

Ако је за утеху, а није, Бранко истиче да су сви у кући макар здрави:

- Здрав сам, супруга такође, син Срђан и он, а девојчице исто могу да одраде неке послове. Знате ли шта ме чуди и шта ми ноћу баца очи на плафон, па до зоре не могу да заспим: Зашто не можемо да се прехранимо, више не тражимо, да имамо кућу, било какву, али да је чврста, а не као ова која ће једног дана живе да нас затрпа? Једноставно, питам се, зашто не могу поред снаге и бистре памети да зарадим пара за хлеб деци, нову одећу, обућу, да школујем неко ако хоће?. Зашто не могу ни пољопривреду да радим, како то да ми у наслеђе остаде камен за под главу? Свуд около певају птице када је лепо време  кад је лоше, само, чини нам се, да код нас плачу. Зашто? – очајава Бранко.

А, како и не би! Наследио је од оца и предака више од 100 година стару кућицу плетеницу на брду међу стенама, мало земље, око 100 квадрата испод куће и ништа друго. Ливада напуштених, неокошениох, колико хоћеш, па одлази коси ручно, дотерују му комшије сено, а он им за услугу то одрађује.

- Крваво смо радили са женом да бисмо стекли две краве, да имамо једну свињу и десетак кокошака. То је све. Немамо никаву машину, ни ручна колица, само копаче и мотике. Да нису краве, сви бисмо се обесили на прву дивљу крушку, па нека нас сликају за Београд, за главешине наше. Краве су отхраниле млеком децу, а теле које имамо када га продамо врати нам дугове у продавницама у суседном Власу. Узимамо само брашно јер трошимо по 50 киле месечно, пасуља код људи, мало крме за свињу… Дају нам, знају кад продамо теле вратимо све дугове – уздише Бранислав.

- Тато, а телевизор кад ћемо да купимо? – упада, одједном, мали Милош.

Бранислав брише грашке зноја које му нагло пробијају чело, суза је за и горштака срамота, милује га по коси…

- Купићеш ти, сине, ако тата не може. Тебе, Бог није урочио, мило си дете, ти, мило... – цеди речи Бранислав.

Спаваћа соба и тоалет: Бранислав и Милош

Спаваћа соба и тоалет: Бранислав и Милош

 

Кућа распуцала, излетео негде камен, летва, греда…  Кров у таласима, нема свих црепова, где нема ту је лесонит и лим. Унутра, једна већа соба, једна мања и тесан ходник. Свуда се виде трагови скорашњих киша. Када падају уносе се лимене канте, просипају док не прође. 

У мањој соби шпорет, заложен, од топлоте се не улази. Има један гвоздени кревет где увече спавају Јасмина и Милица. Половина собе је натрпана одећом, свако зна у ком делу је чија. Све је старо, поцепано, избледело… У углу лесонит, кад крене киша, ствари се померају, настаје гужва, носе се у дтугу собу, па се касније враћају.

Сузана, омлаена, збита жена која се за Бранислава удала из планинског села Бабина Пољана иизнад Врањске Бање, вади из рерне тепсју са испеченим овећим хлебом. Мирис теста пара ноздрве, деца се тискају око шпорета, чекају да се охлади се, види им се осмех, радост на лицу. То ће им данас бити једино за ручак, друго немају, има мало кромпира за вечеру, мора да се расподели да стомак не завија.

Срђан осећа спарину у ваздуху, бићже поподне провабле облака, а пре тога кренуће до оближње шуме, појавили се вргањи. Убраће, за њих да поједу, мораће да крене на време да га грмљавине не ухавте у шуму.

Сунчица и Бранислав нас уводе у овећу собу, окречену јер била је скоро слава.

- То је шта видите, имамо та два кревета, ту спавамо у једном ја, Бранислав и Милош, у другом Срђан и Стефан, а у собици где је шпорет  Јасмина и Милица. То је лети, а зими, у ову овећу собу унесемо шпорет, поставимо и тај трећи кревет, у једном ћошку  наше ствари у другом дечје и ту смо сви. Ту спавамо, седимо, једемо, деца уче. Немамо радио нити телевизор, немамо ниједну машину, ону за прање, фрижидер, замрзицач, немамо ни пеглу, ништа! Побогу, људи, немамо динар у џепу, све што кулаком зарадимо потрошимо на брашно и нешто хране.

НЕМА НАС НА СПИСКУ ЖИВИХ

Деца иду у суседно Власе у школу, треба да се обуку, сналазимо се, дају људи, а онда перем док се не скроз не поцепа – прича Сунчица и не верује било кавој помоћи.

- Ми не примамо социјалну помоћ, зашто? Стварно зашто, нема ли нас у списак живих, наша деца нису ли битна за ову државу, а сутра да затреба добошар први ће да дође и уручи позив да је бране?! – допуњује Бранко..

Немају средства за хигијену, купају се, перу руке, одећу, све свињским домаћим сапуном.

Немају ВЦ, направили су нешто налик томе, искован од багремових грана, али немају да га покрију и заштите са стране. Стаменковићи имају само 2.500 динара дечјег додатка за Милоша, јер Јасмина је завршила 8. разред и њој више не припада.

Тужна је њихова животна прича којо као да крајајој нема. Желе да раде, да живе… Здрави, поносни што живе у Смиљевићу.

Остављамо их са надом да сутра неће бити гладни, да ће имати пара да врате дугове, око 20.000 динара тренутно, да ће купити довољно брашна, да ће у невеликој баштици родити кромпира, мало лука, парике и купуса, колико за њих. Они живе са надом, да после лошег мора да дође добро, да ће се то десити њиховој деци.

 

HIT KNJIGA !!!



MEDIJSKI PARTNER


Kontakt

Newsletter

Primajte naše vesti:

Prvi nezavisni onlajn multimedijalni projekat u Srbiji i regionu. Onlajn magazin, radio i TV u službi istine, naroda i pravde. Reporter je otvoren za saradnju sa svim zainteresovanim subjektima na polju reklamiranja, razmene linkova i sadržaja i svakom drugom polju objektivnog, nadstranačkog, nepristrasnog i slobodnog novinarstva.

Reporter je član Mreže onlajn medija Srbije (Serbian Media Network) i Udruženja onlajn novinara Srbije (UONS)

Udruženje onlajn novinara Srbije - UONS

OSNIVAČ:

Reporter Media Agency

REPORTER © Nezavisni onlajn magazin * Beograd,SERBIA

Make a free websiteWebnode