Stric pokojnog Šljuke traži odštetu od Zemunskog klana!

29.11.2012 08:24

“Ni dan-danas ne mogu da se oporavim od smrti mog sina. Godinama nisam znao gde sam i teško sam se razboleo fizički i psihički. Godinu dana posle smrti sina supruga je umrla od srčanog udara.

 

Grob Sredoja Šljukića

Grob Sredoja Šljukića

"Moj sin je najpre bio sahranjen u istu grobnicu sa bratom Sredojem, ali sam posle godinu dana njegove posmrtne ostatke preneo kod njegove majke”, izjavio je juče u beogradskom Višem sudu Jovan Šljukić, otac ubijenog Zorana (25) i stric Sredoja Šljukića (30), koje je “zemunski klan” ubio 2002. u sačekuši na putu Beograd-Šid.


U Višem sudu juče su saslušani Zoranov rođeni brat Milenko (43) i sestra Zorica (40), koji sa porodicom ubijenog Sredoja od osuđenih pripadnika “zemunskog klana” traže odštetu od 10,4 miliona dinara.
- Moj bol je danas još veći nego kada je moj brat ubijen - rekao je Milenko Šljukić, dok je njegova sestra Zorica izjavila da ne želi da se seća tih teških trenutaka.
 

Dejan Milenković BagziDejan Milenković Bagzi


Šljukići tužbom traže naknadu štete od svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija i Miladina Suvajdžića zvanog Đura Mutavi, koji su amnestirani od krivičnog gonjenja, braće Miloša i Aleksandra Simovića, Sretka Kalinića, Vladimira Milisavljevića zvanog Vlada Budala i Dušana Krsmanovića. Advokat Bogoljub Gačević, zastupnik porodice Šljukić, izjavio je da je odustao od tužbe protiv Milana Jurišića Jureta jer je od svojih izvora čuo da je ubijen u Španiji.

Đura Mutavi

 

Đura Mutavi


Na suđenju se nije pojavio niko od tuženih, osim advokata Suvajdžića i privremenih zastupnika Milenkovića i Milisavljevića, koji su ranije osporili tužbeni zahtev. Advokati Milenkovića i Suvajdžića osporili su tužbu jer njihovi klijenti nisu osuđeni za zločin. Međutim, advokat Gačević tvrdi da oni moraju da odgovaraju iako su oslobođeni od krivičnog gonjenja.


- To što su privilegovani u drugom postupku ne oslobađa ih njihove građanske odgovorvosti - kaže Gačević.
Suđenje se nastavlja 2. aprila, a sudija Jelena Kilibarda će odlučiti kada će tužene saslušati u dobro obezbeđenoj sudnici Specijalnog suda.
 

Uviđaj na autoputu posle ubistva Sredoja i Zorana Šljuke

Uviđaj na autoputu posle ubistva Sredoja i Zorana Šljuke


Braća Šljukić ubijeni su kod Centra „Sava“ 27. septembra 2002. u Bulevaru Arsenija Čarnojevića, a ubice su iz “audija” ispalile više hitaca iz automatskog oružja u “audi A8” koji je vozio Sredoje Šljukić.

 

 

 

Život i smrt Sredoja Šljukića

Sve je opasnije biti "ugledni beogradski biznismen". Doduše, uvek je bilo opasno, kao što je to pokojni Sredoje Šljukić Šljuka isuviše dobro znao. U tom se smislu – nažalost i uprkos očekivanjima – ništa naročito nije promenilo od 5. oktobra: ubistva počinjena istom rukom nižu se i dalje.

Nešto pre ponoći, u petak 27. septembra, na autoputu u visini Centra "Sava", nepoznata lica izrešetala su iz automatske puške crni audi A-8 registarskog broja BG 77 – 72. Nije sasvim jasno da li se napad desio u vožnji ili pošto je vozilo bilo zaustavljeno; ima različitih interpretacija tih detalja. U izrešetanom vozilu poginuli su Sredoje Šljuka Šljukić i njegov rođak Zoran Šljukić; saputnik Velibor Ćirović, koji je sedeo na zadnjem sedištu, lakše je povređen. Počinioci su se udaljili u smeru Beograda u – navodno – vozilu audi A-4 sive boje i bez registarskih tablica.

Sve to deluje tako poznato da će već i prosečni čitalac novina slegnuti ramenima i nastaviti dalje s čitanjem. Crni audi A-8 s četvorocifrenim tablicama; sivi audi A-4 bez registarskih tablica; automatska puška; "poznati beogradski biznismen"; čitulje u "Politici"; dobro jutro, Beograde.

Naša policija – "najbolja u Evropi" – rastrčala se okolo u velikom broju, postavila kontrolne punktove, razglasila opis vozila, privela na informativni razgovor uobičajene sumnjivce i uopšte se držala pravila službe i zanata. Statistike radi, ovo je treće ubistvo u automobilu u pokretu posle 5. oktobra 2000. (videti okvir); veštine se usavršavaju. Sivi audi A-4 biće pronađen i ustanoviće se da je ukraden negde; puška će završiti duboko u Savi ili Dunavu; alibiji su bili sređeni ranije i dovoljno "uglednih beogradskih biznismena" ili pripadnika izvesne paravojne formacije (aktivnih i rezervnih) zakleće se na zapisnik da su ta neka dvojica sumnjivih pili s njima cele noći u nekom kafiću. To smo već videli na suđenju u slučaju Ibarska magistrala. Tu i dalje vredi logika iz filma Vidimo se u čitulji, čiji je jedan od junala pokojni Šljuka bio: "mala bara, mnogo krokodila, brate". Kad smo već kod metafora: šef izraelske službe bezbednosti, govoreći o terorizmu, kaže: "Ako isušite baru – nestaće i komaraca".

LEGITIMIZACIJA: Bara u kojoj plivaju naši krokodili nalivala se bezakonjem, saradnjom policije i Državne bezbednosti s kriminalcima, ratovima, hiperinflacijom, švercom povlašćene robe i političkim interesima evo punih dvanaest godina. "Žestoki momci s vrelog beogradskog asfalta", kako dandarama, lopurdama, ubicama, sileõijama, ucenjivačima, reketašima, paravojnoj fukari i cinkarošima tepaju izvesni novinari, bili su dovoljno prisebni da se na vreme obezbede i zaštite svoje poslovne interese tako što će se staviti na raspolaganje delovima nove vlasti kad je trebalo, u leto 2000. U tome se ne razlikuju od one jedne podivljale frakcije Resora državne bezbednosti, koja se odmetnula od vlasti i funkcioniše kao nevladina organizacija, ugledajući se na najstariju i najugledniju nevladinu organizaciju na svetu – onu sa sedištem u Palermu. I jedni i drugi oslanjaju se na strah, rade na strah i dobro zarađuju od straha; strah je najprofitabilnija industrija u Srbiji. Pošto je reč o liberalnoj ekonomiji, princip konkurencije je svetinja; pošto je još uvek reč o prvobitnoj akumulaciji kapitala, naši gangsteri tek treba da sednu i dogovore se oko monopola: ko šta kontroliše i kako da ne staju u tanjir jedni drugima, iz čega posle nastaju razna krvoprolića i uznemiravanje javnosti, a nije dobro ni za posao.

Srbijanskom podzemlju su, dakle, potrebni jedan Džon Majnard Kejnz, jedan Džon Kenet Galbrajt, jedan, recimo, Milton Fridman, da im objasne prednosti kontrolisanog tržišta nad liberalno-haotičnim. Rani kapitalizam imao je slične probleme, pa se od njega valja i učiti. Naime, treba se prvo suočiti s tužnom, ali tvrdoglavom činjenicom da se naš organizovani kriminal nalazi u tranziciji od ilegalnosti prema legitimizaciji i da će za koju godinu preživeli junaci čuvene publikacije MUP Srbije "Organizovane grupe i pojedinci..." biti legitimni bizmismeni, u Bosovim i Armanijevim odelima, s pravim roleksima, ktitori raznih crkava dok će žene gledati da uvale u Kolo srpskih sestara, a decu u britanske ili švajcarske koleõe; oni pametniji opredeliće se za neupadljive automobile jer su niklovana terenska vozila i audiji nekako postali nehigijenski; ima – slava Bogu! – brzih i pouzdanih udobnih vozila koja ne štrče baš tako; a i te naročite registarske tablice postale su dobre za izbegavanje... Taj se proces legitimizacije krvavog novca javlja kao neizbežan – ekonomske zakonitosti. Još samo malo da izdrže i da budu pametni; da malo smanje pohlepu, a povećaju broj političkih prijatelja; da ne staju u tanjir bližnjemu svojemu, a da diskretno plaćaju načelnika svojega, narodnog poslanika svojega, ministra svojega, jer – svaka je vlast od Boga.

U tom nekom opštem smeru krenuo je bio i pokojni Sredoje Šljuka Šljukić, dok ga zlikovačka ruka nije prerano zaustavila u petak uveče. Pojavio se kao mlad, ali efikasan "žestoki momak" sa Zvezdare i ubrzo stekao izvestan uticaj i respekt na toj teritoriji. Zvezdarska legenda kaže da je Šljuka bio ostvario prisan i obostrano koristan poslovni odnos s izvesnim šefom smene u jednoj stanici milicije; modus operandi bio je sledeći (po iskazima svedoka i učesnika): čovek negde 1992-1993. otvori uspešan kafić na dobrom mestu u glavnoj ulici. Kad se kafić razradio, izbija incident: usred bela dana ispred kafića stane crveni porše 911, vozač spusti staklo, ispali metak kalibra .357 magnum kroz izlog kafića i odveze se. Dođe milicija i uradi uviđaj, iskopa projektil iz zida i već "prevrne nebo i zemlju", kako se to danas kaže, ali bez preteranog optimizma. Sutradan kod vlasnika kafića dolazi dotični šef smene u nadležnoj stanici milicije i započinje razgovor: "Ma, znamo ko je, ali je tip zajeban: bio na ratištu, ima dobre veze, ne možemo mu ništa... Nego ti, brate, uradi ovako: poslaće on tebi delegaciju, dvojicu koji će da počnu da se čude da kako je, eto, šteta da tako lep kafić bude urnisan i to... Ponudi ti njima jedno 200–300 marona mesečno za zaštitu – ne više od toga! – i sve će biti u redu... Takav je život, brate, ne znaš ti kako je nama..." itd. Vlasnik kafića razmisli i shvati poruku; jedno godinu dana plaćao je zaštitu onoj dvojici iz delegacije, kad eto ti ponovo incidenta: stane crveni porše 911, opet metak kroz izlog. Vlasnik kafića, opravdano zabrinut, ode kod šefa smene nadležne stanice milicije i pita – šta bi? Šef smene, veoma zabrinuto kaže ovako: "Vidiš, brate, to se obezobrazilo, ništa mu ne možemo ovako, borac s ratišta, ima dobre veze, lud k’o mesec, pusti ga u p. m., zajeban lik... Nego da ja tebi nešto predložim: da mi, ti i ja, pišemo tvoj kafić na nas dvojicu, kao ortake; ako sam ja suvlasnik, neće on smeti na mene da udari". E, tu se vlasnik kafića naglo seti da ima rođaka na visokom mestu u MUP Srbije; ode kod rođaka i ispriča gornju priču; šef smene bude smesta premešten u jedan izvesni OUP (odeljenje unutrašnjih poslova) usred ustaničkog Kosova i od tada se za njega nije čulo, a čovek u crvenom poršeu 911 i njegove delegacije nisu se više pojavili u dotičnom kafiću...

Ovo je bila ilustracija načina rada ili modus operandi, kako se to kaže, studija slučaja na primeru jednog kafića, jedne od mnogih operacija male privrede koje su svojim donacijama doprinele stvaranju jedne nove male komšijske imperije (obavezno gledati "Porodicu Soprano").

Sredoje Šljuka Šljukić, međutim, nastavio je sa svojim poslovima, vredan i uporan, kakav je bio. Jednom prilikom, kažu, opravdano iznerviran nedostatkom volje za saradnju, opalio je zolju (ručni raketni bacač) u pravcu diskoteke Taš iz Tašmajdanskog parka; na svoju sreću i još veću sreću prisutnih u diskoteci, raketa se odbila od stuba javne rasvete, rikošetirala i eksplodirala negde tamo, bez štete. Kao svaki uspešan čovek, stekao je neprijatelje među zavidljivcima i konkurencijom: jednom prilikom pucali su u njega u jednom fitnes klubu, ali ga je spasao pancirni prsluk; bio je prisutan u više pucnjava po čaršiji, ali se provukao čisto i bez osnova za sumnju. Vodio je računa da uvek bude čist pred vlašću: marta ove godine policija je u jednoj raciji na jednom splavu na Savi zatekla Šljuku u društvu dva naoružana lica, ali on sam nije nosio ništa.

Svoj s mukom stečeni profit Sredoje Šljukić mudro je ulagao u poštene poslove raznih vrsta; dve benzinske pumpe, na primer, i još neke operacije, sledeći tako primer drugih pionira liberalne ekonomije u Srba. Da ga nisu sustigli zlikovački kuršumi u petak noću, Šljuka bi se verovatno priključio Klubu najsposobnijih i ušao u Hall of Fame, panteon privatnog preduzetništva Srbije u tranziciji. Jeste bio sa Zvezdare, a ne iz Surčina; jeste bio u benzinskom poslu, umesto da asfaltira "vreli beogradski asfalt"; ali zar je sramota biti sa Zvezdare i prodavati naftne derivate?

Ubistva posle 5. oktobra 2000.

Milutin Šćepanović (31), Mića Križan i telohranitelj Gradimir Pakalović (36), iz Obrenovca: 15. februara 2001. oko 22.10 ubijeni u mercedesu 600 u pokretu, Kneza Miloša 70. Automatska puška, praćeni.

Miodrag Gidra Stojanović (51), "najjači Srbin": ubijen 18. februara 2001. usred bela dana, dok je ulazio u audi 4 kod stadiona JNA. Sačekuša, pištolj.

Milan Bombona Đorđević (50), Arkanov kum: ubijen 11. marta 2001. u sačekuši, u autu blizu kuće (još dve žrtve kolateralno). Sačekuša, automatsko oružje.

Luka Mirković (39), "biznismen": ubijen 24. aprila 2001. u kući, Medaković 3, kroz prozor. Prepad, škorpion M-84.

Milan Rajković, radnik MUP-a Crne Gore: ubijen na ulici 30. aprila 2001. Sačekuša, pištolj.

Zoran Prika Ristović, pripadnik JSO-a, krajiški Srbin od početka sa JSO-om: zverski mučen i ubijen juna 2001. Prati ga reputacija hladnokrvnog ubice.

Branislav Trojke Trojanović (48), vlasnik FK "Zvezdara": ubijen 21. jula 2001. u automobilu ispred kuće kad je kretao na aerodrom. Sačekuša, pištolj s prigušivačem.

Vladan Sida Vidović (29), poznati kriminalac: ubijen 26. jula 2001. u vikendici, selo Guberevac.

Momir Gavra Gavrilović, radnik RDB-a s dugom istorijom u JSO-u i krajinama: ubijen 3. avgusta 2001. oko 22.15 u Džona Kenedija, dok je išao kući iz dućana. Sačekuša, 7,65 mm s prigušivačem. Istoga dana bio u kabinetu Predsednika SRJ Koštunice i vodio razgovore s Ljiljanom Nedeljković, šefom kabineta, i savetnicima Radom Bulatovićem i Gradimirom Nalićem o "kriminalu u Vladi Srbije".

Slavko Mija Pijuk Mijović (50), bliski Arkanov prijatelj: ubijen 18. oktobra 2001. Nema detalja.

Miroslav Sekula Sekulić (39), "biznismen": ubijen 10. novembra 2001. na Obrenovačkom putu. Auto u pokretu, automatska puška.

Veljko Cerka Cerović (43) i Ranko Rustikal Vasiljević, pripadnici "bosanske ekipe" u Beogradu: ubijeni 23. decembra 2001. u kafiću Plavi jahač u Beogradu. Automatska puška, prepad.

Boško Buha, general policije, bivši načelnik SUP-a Beograd i pomoćnik načelnika Javne bezbednosti MUP-a Srbije: ubijen 10. jula 2002. kad je oko 02.40 ulazio u vozilo na Dunavskom keju kod hotela "Jugoslavija". Sačekuša, automatska puška.

Sredoje Šljuka Šljukić (30), zvezdarski gangster: ubijen 27. septembra 2001. oko 23.45 na autoputu u visini Centra "Sava". Auto u pokretu, sustignut i presretnut. Automatska puška. S njim stradao i rođak Zoran Šljukić.

ČEDA NARUČIO UBISTVO ŠLJUKE !

„Zemunac" Aleksandar Simović izjavio je u sudu da je lider LDP-a Čedomir Jovanović svojevremeno od Šiptara i Čumeta tražio da ubiju Sredoja Šljukića Šljuku! Optuženi član „zemunskog klana" Aleksandar Simović izjavio je u Specijalnom sudu da je lider LDP-a Čedomir Jovanović svojevremeno tražio od vođa mafijaškog klana da ubiju Sredoja Šljukića Šljuku!

 

Simović je rekao da se Jovanović obratio Dušanu Spasojeviću i Ljubiši Buhi „sa željom da ubiju Šljuku", dodavši da je lično čuo kada su Šiptar i Čume razgovarali o tome u Šilerovoj ulici. Podsetimo, istovetnu optužbu na račun Čedomira Jovanovića u sudnici Specijalnog suda izrekao je i svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi!

Simović je rekao da Spasojeviću i Buhi nije bilo do kraja jasno zašto je Čedomir Jovanović želeo Šljukinu smrt.

- Njih dvojica su razgovarali o tome u Šilerovoj ulici. Znam da su pominjali da je Čeda tražio da ga ubiju, jer je dobio neki šamar od Šljuke, ali oni nisu verovali u tu priču. Mislili su da je to zbog nekog Šljukinog rođaka, policijskog pukovnika. Spasojević je rekao da će posle ubistva imati Čedu u šaci i radovao se tome... - ispričao je Simović, i dodao da su u ubistvu Šljuke i njegovog brata Zorana učestvovali Mile Luković Kum,Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić.

 

 

 

<p>&lt;p&gt;&lt;br /&gt;&lt;/p&gt;&lt;div style="background-color: none transparent;"&gt;&lt;a data-cke-saved-href="http://news.rsspump.com/" href="http://news.rsspump.com/" title=""&gt;news&lt;/a&gt;&lt;/div&gt;</p>

Назад

HIT KNJIGA !!!



MEDIJSKI PARTNER


Kontakt

Newsletter

Primajte naše vesti:

Prvi nezavisni onlajn multimedijalni projekat u Srbiji i regionu. Onlajn magazin, radio i TV u službi istine, naroda i pravde. Reporter je otvoren za saradnju sa svim zainteresovanim subjektima na polju reklamiranja, razmene linkova i sadržaja i svakom drugom polju objektivnog, nadstranačkog, nepristrasnog i slobodnog novinarstva.

Reporter je član Mreže onlajn medija Srbije (Serbian Media Network) i Udruženja onlajn novinara Srbije (UONS)

Udruženje onlajn novinara Srbije - UONS

OSNIVAČ:

Reporter Media Agency

REPORTER © Nezavisni onlajn magazin * Beograd,SERBIA

Make a website for freeWebnode