Kosovo van Srbije - NATO u Srbiji!

Zoran Čvorović - Kosovo van Srbije, NATO u Srbiji

 

zoran-cvorovicDonošenje nove Rezolucije o KiM bilo je u službi realizacije više unutrašnjih i spoljnopolitičkih ciljeva.

Rezolucija za domaću upotrebu. Donošenjem nove rezolucije o KiM na unutrašnjem planu trebalo je da se manifestuje jedinstvo među partnerima u koalicionoj Vladi, sastavljenoj od aktera dijametralno različitih političkih biografija, a naročito je trebaloda se potvrdi postojanje političke saglasnosti između Predsednika Republike i Vlade Republike Srbije, koja je u javnosti posle pojedinih dvosmislenih i suprostavljenih izjava T. Nikolića i I. Dačića bila dovedena u pitanje.

Posle donošenja Rezolucije stiče se utisak,da je medijska priča o premijeru koji je isuviše kooperativan prema zapadnim ultimatumima i nacionalno i državno čvrstom predsedniku Republike, ipak bila samo predstava za zavođenje srpske javnosti. Jer, kako drugačije razumeti neprestano uzmicanje politički neuporedivo jačeg predsednika, koji svoj položaj zasniva na neposredno izraženoj volji birača, pred agresivnim premijerom koji se svakom svojom izjavom i pregovaračkom radnjom suprostavlja jasno izraženoj većinskoj političkoj volji tih istih birača.

Po svemu sudeći, valjalo je kupiti vreme i u prvom udaru pacifikovati Srbe sa severa KiM, te amortizovati nezadovoljstvo birača SNS, koji na izborima svakako nisu dali mandat za nastavljanje Tadićeve evropodobne „kosovske politike”, koja je u novousvojenoj Rezoluciji dobila svoju najradikalniju potvrdu. Da se radi o suštinskom političkom kontinuitetu potvrdili su 12. januara svojim izlaganjima i glasovima podrške novoj Rezoluciji sami poslanici Demokratske stranke.

Spoljnopolitička upotreba Rezolucije – promocija nove vladine politike. Da se 12. januara nije samo donosila jedna u nizu skupštinskih deklaracija o KiM, već da je ta prilika iskorišćena za predstavljanje osnovnih stavova jedne potpuno nove vladine politike, potvrdio je i sam premijer Dačić, istakavši da „pred parlamentom ne treba da tražimo samo podršku za tekst rezolucije, treba da tražimo podršku za politiku koja će prekinuti uspavanku i zabludu koju imamo”. Korišćenje čina donošenja Rezolucije za promovisanje nove vladine politike imalo je, pre svega, spoljnopolitičku namenu. Karakter osnovnih obeležja nove politike koju je premijer kandidovao pred poslanicima jasno pokazuje koje njen krajnji adresat.

Novu vladinu politiku premijer je u danu donošenja Rezolucije definisao služeći se protivrečnošću pojmova „zabluda” i „realnost”. Na spisku „zabluda” koje se vezuju za staru, ali neimenovanu državne politike, ako se sudi po premijerovim rečima, našao se suverenitet Srbije na KiM („Suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji, gotovo da i ne postoji”), odbrana ustavnog poretka i institucija države Srbije na KiM („Bio bih najsrećniji kada bi Srbija mogla da vrati situaciju u prethodno stanje i da možemo da razgovaramo o onome što piše u Ustavu Republike Srbije.

Nažalost, ta situacija u ovom trenutku je veoma malo izvesna i moguća”), poverenje u autoritet važećih međunarodnopravnih akata i Ustava R. Srbije („pored Rezolucije 1244, 13 godina se gradi nezavisno Kosovo”; „prekinuti uspavanku i zabludu koju imamo, da je dovoljno sakriti se iza rezolucija i Ustava i da će problem Kosova i Metohije biti rešen”;) i najzad, etos srpskog naroda, utemeljen na Kosovskom zavetu („O Kosovu ne možemo više da pričamo na osnovu mita i bajki…”).1)

Nasuprot tome, nova politika polazi od prihvatanja sledećih „realnosti”:da „Kosovom upravljaju komandanti terorističkih jedinica, sa kojima smo ratovali, a danas ih primaju u Vašingtonu i Briselu”;da rešenje za KiM moramo da nađemo uračunavajući činjenicu nezavisnosti Kosova („Istina je da mi ne priznajemo nezavisnost Kosova i Metohije, ali neko drugi vlada najvećim delom Kosova i sa njim moramo da nađemo rešenje…”); da je pregovarački proces sa kosovskim Albancima uz posredovanje EU, a mimo UN, jedini i za Srbiju obavezujući („ne možemo korak nazad, bez teških posledica po Srbiju.

Jer, jedini dijalog koji se trenutno vodi jeste taj…sami smo tražili da u tom dijalogu posreduje EU”), da na KiM umesto državnih institucija treba formirati institucije srpske autonomije („Srpske institucije se teraju sa KiM, a Srbi nisu napravili svoje autonomne institucije”), da Srbija može da opstane kao država i bez Kosova („….dokle ćete govoriti da bez Kosova nema opstanka…”);da država Srbija može i mora da amputira onaj deo građana i teritorije koji pokuša da koči oficijelnu EUropsku politiku („…šta vi mislite da će te sada zbog toga što imate lokalne zamisli koje su neostvarive da će kolektivno zbog vas da se žrtvuje sedam miliona ljudi?

Neće…”); da je potpuno uobičajeno da na sastav Vlade Republike Srbije utiče direktno izražena volja ambasadora SAD u Beogradu („U prošlom mandatu, kada sam bio ministar unutrašnjih poslova, pitajte vaše saradnike s kim su najviše sarađivali na odbrani srpskog naroda na severu i zbog čega sam javno prozivan i u Vašingtonu i zbog čega su oni bili protiv da budem predsednik Vlade u ovom mandatu.

To zna predsednik Republike. Kada me je predložio za mandatara, došla je američka ambasadorka kod njega da uloži protest”).2) Ipak, najdrastičniji „realitet” nove politike isporučen je javnosti posle usvajanja Rezolucije, u vidu predloga premijera Dačića da je moguće da se Republika Srbija, po modelu sitno-šićardžijske trgovine, saglasi da tzv. Kosovo bude primljeno u UN.3)

Domaća potvrda EUropske pravovernosti nove vladine politike. Da je Srbijin premijer 12. januara za skupštinskom govornicom proklamovao novu vladinu politiku, potvrdili su dežurni eurofanatici u Srbijinoj Skupštini, čija je idelogizovana svest spremno reagovala na vrednosno prepoznatljive poruke. Kao i uvek u evrounijatskim petokolonaškim redovima najbolji tumači EUropske podobnosti novih premijerovih političkih poruka bili su oni kod kojih je obim usvojene EUropske ideološke matrice obrnuto proporcionalan njihovim sveukupnim prirodni darovima.

Tako je jedna od Tadićevih evrofanatičnih „perjanica”, narodni poslanik J. Trivan, svoju tiradu započela rečima: „Gospodine Dačiću želim da Vam čestitam…na govorima koje ste danas održali, na uvodnom govoru koji je bio hrabar, odvažan i koji je značio stvarnu promenu politike za koju ste se do sada zalagali. Za one koji vas pažljivo nisu slušali rekli ste nekoliko velikih reči… da Srbija više ne može da se vrati nikada na prethodno stanje, da ne možemo da se vratimo na Ustav koji nas sve obavezuje, da ne možemo da zatvaramo oči pred stvarnošću i da ne možemo mnogo da promenimo stvarnost koju vidimo… Vi ste danas svojim govorom napravili diskontinuitet u odnosu na samog sebe i na politiku Vlade…”.4)

Nova vladina „real-politika”: NATO pucanj u međunarodno pravo

Kada se pojedini konkretni „realistični” zahtevi nove Srbijine politike sintetizuju i teorijski uopšte, dobijamo politiku koja predstavlja negaciju svih centralnih postulata na kojima je izgrađen međunarodnopravni poredak posle Drugog svetskog rata. Naime, prihvatanjem svih navedenih „realnosti” Vlada Srbije bi naknadno priznala legalitet i legitimitet separatističkoj i terorističkoj tvorevini albanske nacionalne manjine na KiM (ili rečju Platforme „ograničenu zakonsku i međunarodnu personalnost i legitimitet”).

Time bi se, u formi presedana, jednim potezom relativizovala neprikosnovenost prava na suverenitet i teritorijalni integritet i suverenu jednakost i individualnost država (čl. 2. tač 1. i tač. 4. Povelje, Završni akt Helsinške konfesrencije od 1975.), obaveza mirnog rešavanja međunarodnih sporova, nemešanje u unutrašnje nadležnosti država (čl. 2. tač. 7. Povelje UN, Deklaracija o nedozvoljenosti intervencije od 21. 12. 1965.), pravo države na samoodbranu (čl. 51. Povelje). Takođe, premijerovim kosovskim „realizmom” pravo na samoopredeljenje, koje pripada samo narodima, bilo bi priznato i nacionalnim manjinama, a na osnovu kosovskog presedana one bi to pravo mogle da ostvare dovodeći u opasnost i mir, kao najvišu vrednost Povelje UN.

Imajući sve to u vidu, krajnji i najvažniji rezultat Srbijinog prihvatanje tzv. kosovske državnopravne „realnosti” treba da bude naknadno priznanje od strane države i naroda koji su bili prva žrtva (počev od bombardovanja prekodrinskih Srba 1995. godine) novog posthladnoratovskog identiteta zapadne vojne alijanse, „prava” NATO paktu da bez saglasnosti Saveta bezbednosti, a u ime „fantoma međunarodne zajednice” (N. Naročnicka), vojno interveniše protiv drugih država, silom štiteći zapadne ideološke vrednosti i namećući širom sveta svoja politička rešenja.

U uslovima rušenja važećeg međunarodnopravnog poretka, kao formalnog izraza posleratne (od 1945) ravnoteže snaga u svetu, priznanje SAD, da koristeći NATO, budu jedini svetski sudija i žandar, moguće je samo kroz ovakve pojedinačne presedane u kojima žrtva pristaje da joj razbojnik sa navučenom togom sudi. Takav način regulisanja sistema međunarodnih odnosa odgovara uslovima u kojima je sila sve, a saglasnost volja, odnosno sporazum ništa. Istovremeno, „država” koja se odrekla suvereniteta i teritorijalnog integriteta najuspešniji je propagator nemoći važećeg međunarodnopravnog poretka i sistema kolektivne bezbednosti u okviru UN, a moći evroatlantskog sistema bezbednosti.

Ovakvi međunarodni odnosi najviše štete malim državama, kakva je upravo Srbija, jer bez vladavine opštih međunarodnih pravila, sporazumevanje u okolnostima prevlasti sile nad pravom, kako primećuje N. Naročnicka, svaki pojedinačni sporazum između velikih i malih država pretvara u pismo o namerama sa klauzulom rebus sic stantibus(„pri takvom stanju stvari, dok se uslovi održavaju”).5)

Posledice nove „real-politike”:amnestija zločinca, a osuda žrtve

Zamena uloga u teatru apsurda savremene međunarodne politike, u kome zločinac postaje sudija, a žrtva krivac, višestruko je potrebna SAD i NATO alijansi. Republika Srbija prihvatanjem tzv. kosovske državnopravne „realnosti” direktno amnestira učinioce od odgovornosti za zločine i štetu koje su pričinili jednoj suverenoj državi i istovremeno preuzima na sebe odgovornost za štetu koju je sama pričinila braneći se od agresora, a za koju na osnovu prava na samoodbranu ne bi inače bila odgovorna. Svojom naknadno datom saglasnošću da pristane na rezultate nasilja na KiM, Srbija bi pomogla svetskom razbojniku da svoju nasilničku golotinju posle trinaest godina pokrije smokvinim listom Povelje UN. Srbijinim prihvatanjem silom zločina stvorene tzv. kosovske državnopravne „realnosti”, konačno bi se prešao glavni Rubikon u rušenju savremenog međunarodnopravnog poretka, jer bi u međunarodnim odnosima, protivno principu ex iniuria ius non oritur, bilo moguće obezbediti pravnu tekovinu kršenjem međunarodnopravnih pravila.

Da je dobijanje ovakve Srbijine saglasnosti, u izričitoj formi-svejedno de factoili  de jure, pravi cilj tzv. pregovora sa albanskim separatistima u izvođenju EU, a u režiji SAD, te da su njihovi zadaci unapred određeni i ne zavise ni od kakve diplomatske veštine Srbijinih „pregovarača”, pokazujestav Danijela Servera, izrečen još daleke 2001. godine: „Sada je pitanje kako će se odrediti sudbina Kosova. Verujem da finalni status zahteva rezoluciju Saveta bezbednosti, rezoluciju koja će promeniti Rezoluciju 1244. Kako uopšte može biti usvojena rezolucija Saveta bezbednosti? Kinezi i Rusi su imali sopstvene razloge zašto nisu želeli da Kosovo ima nezavisnost, jer su se bojali presedana zbog Tibeta i Čečenije.

Odgovor je ovaj: ako su Beograd i Priština saglasni o ishodu, Savet bezbednosti će dejstvovati”.6) Nametanje Ahtisarijevog plana kao navodnog sporazuma odgovara Serverovim predviđanjima. Ona se 2007. godine nisu ostvarila, jer su se suočila sa odlučnim državotvornim stavom V. Koštunice i snažnom podrškom koju je Rusija u Savetu bezbednosti pružila Srbiji. Međutim, iz briselskih razgovora Dačić-Tači, a u skladu sa smernicama D. Servera, ponovo izranja avet Ahtisarijevog plana.

Kada je u pitanju spoljnopolitički polažaj države Srbije, ona novom premijerovom politikom „realnosti” sebe dobrovoljno smešta u Prokrustovu postelju vašingtonske balkanske politike, koju je još na početku jugoslovenske krize vrlo jasno definisao jedan od njenih stratega Dž. Kenan: „ograničenja koja se nalažu balkanskim učesnicima u odnosu na ono što oni smatraju za svoj neograničeni suverenitet i slobodu delovanja, moraju biti mnogo izrazitija od onih koja se obično primenjuju u međunarodnoj zajednici”.7)

 

Šta ostaje od jedne države kada joj se oduzme atribut suvereniteta pokazuje poznato mišljenje Stalnog suda međunarodne pravde od 1931. godine, po pitanju carinskog režima između Nemačke i Austrije: „…država ne bi bila nezavisna u pravom smislu te reči ukoliko bi bila dovedena u uslove zavionosti od strane druge sile, ukoliko prestane da vrši unutar svoje teritorije summa potestasili suverenitet, što će reći, ukoliko izgubi pravo da sama donosi sud o odlukama koje nalaže vladavina nad njenom teritorijom”8) Koliko će Srbija biti suverena sa novom „real-politikom”, na bezalternativnom putu u EUropsku nedođiju, pokazuju ovih dana, više nego simbolično, događaji oko spomenika albanskim teroristima u Preševu.

U zapadnom političkom diskursu, kako uostalom potvrđuju različita iskustva kineske i japanske devetnaestovekovne istorijske lekcije,  atribut „civilizovano” već stolećima je rezervisan samo za suverene, istinski nezavisne države. Otuda Srbiju njena Kanosa pred vašingtonskim žrecem, u formi nove vladine „real-politike”, ne bi učinila u očima Velikog inkvizitora ništa „civilizovanijom” ili suverenijom, nego što je ona to danas kada bira mesto na kome će premestiti spomenik podignut albanskim zločincima, ne bi li državotvorne Srbe, makar vizuelno, nemoć njihove krvlju plaćene države – manje bolela.

Uostalom, treba imati u vidu da je savremeni atlantski Veliki inkvizitor duhovni naslednik vatikanskog Velikog inkvizitora, stoga međunarodna pozicija „necivilizovanog” suštinski odgovara poziciji koju je u srednjovekovnom rimokatolicizmu imao ekskomunicirani. Ekskomunicirana lica nisu mogla da vode parnice i podižu krivične tužbe, pa se na sporove protiv ekskomuniciranih gledalo kao na „korisno uznemiravanje”.9) Naime, za uspeh u takvim postupcima ekskomuniciranom je bilo neophodno vraćanje procesnih prava, a do njega nije moglo da dođe bez pokajanja i priznanja nepogrešivg papskog autoriteta. Postupak „korisnog uznemiravanja” srpskih šizmatika, koji traje već više od deset vekova, može da prestane samo onda kada Srbi, odričući se sebe i svog etosa, identitetski priznaju zapadnog žreca za svog nepogrešivog vođu.

Dobit nove „real-politike”: Srbijina bezbednost po makedonskom obrazcu

Iako se čini da je nova vladina „real-politike” politički, pravno, istorijski i etički neodbranjiva, njeni promoteri su već 12. januara u Narodnoj skupštini istakli jedan krupan argument u njenu korist. Najeksplicitniji u njegovom isticanju bio je jedan od dugogodišnjih visokih članova SRS, blizak saradnik predsednika Nikolića, nekadašnji radikalski ministar i sadašnji narodni poslanik, Branislav Blažić. Ovaj kikinđanski lekar je pored ostalog rekao i sledeće: „Srbiji je mesto u EU.

Srbija mora da teži vremenu kada je branila i poštovala Evropu i vremenu kada je Evropa uvažavala i poštovala Srbiju. Evropska unija svakako nije blagostanje i bezgrešnost. Ona je, pored ekonomskih pogodnosti, pre svega pitanje bezbednosti i pitanje mira. Zato svako ko priziva potpuni raspad EU treba da zna da bi on bio tragičniji od raspada stare Jugoslavije”.10) Slično Blažiću, i premijer Dačić je briselske pregovore povezao sa bezbedonosnim aspektima Srbijinog EUropskog puta: „Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu.

Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak ka EU”.11) Isticanje u prvom redu faktora bezbednosti pokazuje da novom „real-politikom”Vlada Srbije pokušava da odricanje od državnog suvereniteta i integriteta na KiM kompenzuje obezbeđenjem garantija evroatlantske bezbedonosne zaštite. Slika nove vladine politike postaje jasnija i potpunija kada se puzlama skupštinske rasprave doda Vučićev poziv NATO alijansi, upućen preko američkog sekretara L. Panete, da do daljnjeg ostane na KiM, kao i početno premijerovo konsultovanje zapadnih diplomata u vezi sa razrešenjem situacije u Preševu.

Ako se saradnja u okviru Partnerstva za mir, suprotno nekadašnjim očekivanjima zagovornika pristupanja Vojske Srbije ovom programu saradnje sa NATO, pokazala kao nedovoljna za očuvanje bezbednosti Srbije; onda se novom vladinom „real-političkom” bezbedonosnom ponudom tzv. međunarodnoj zajednici, zapravo, trasira put za potpuno integrisanje Srbije u evroatlantsku bezbedonosnu zajednicu, odnosno NATO.

Ovo posebno, ako se ima u vidu da NATO nije obavezan da štiti bezbednost država članica programa Partnerstvo za mir. Povezivanje bezbedonosne i evrointegracione politike nije ništa drugo do hodanje trasom kojom su već prošle druge istočnoevropske zemlje, sadašnje članice NATO i EU, od kojih je formirana jedna atlantska Mitteleuropaza evropsku izolaciju Rusije.12) Po svoj prilici, pojedincima u vladajućoj garnituri postalo je jasno da Srbijin ulazak u EU, kao i za druge istočnoevropske narode, pre svega znači, kako je ovih dana u vrlo zapaženom intervjuu „Pečatu”istakao Dimitrije Sedov – ulazak u NATO.13)

Na to je još 2001. godine otvoreno upozoreno na međunarodnoj naučnoj konferenciji Izgledi za bezbedonosno uključenje SR Jugoslavije u evroatlantsku zajednicu, koju je organizovao jedan od promotera Srbijinog pristupanja NATO paktu, beogradski „Centra za civilno-vojne odnose”, a na kojoj su, pored ostalog, uzeli učešće tadašnji ministar za spoljne poslove SRJ, Goran Svilanović, i RobertSerry, direktor za upravljanje krizama i operacijama pri komandi NATO u Briselu.

U predgovoru zborniku radova sa ovog skupa pored ostalog se kaže, da je „građanima potrebno da raspolažu pouzdanim informacijama i stručnim nalazima na osnovu kojih će se uveriti da je povratak SRJ u Evropu moguć jedino na bazi njenog punog – ekonomskog, političkog i bezbedonosnog – integrisanja u evroatlantsku zajednicu”. Jedan od predavača, profesor Beogradskog univerziteta dr Miroslav Hadžić, kao neko ko se zalaže za ulazak Srbije u NATO upozorio je i na sledeće: „U osnovi se jedva valjane spoljne politike novih vlasti, uz ostalo, nalaze dve inherentne zapreke. Prvu čini iluzija da se u evroatlantsku zajednicu može ući popreko i/ili delimično.

Drugi čini namera da se postignu ekonomske i političke koristi od priključenja, a izbegnu bezbedonosne obaveze koje iz toga slede. Čini se da vlasti Srbije (i SRJ) gube iz vida da je reč o zajednici sve manje suverenih država, koja počiva na visokojpodudarnosti i međuzavisnosti njihovih ekonomskih, političkih i bezbedonosnih ciljeva”.14) Ako ovu poruku Srbijinih evroatlantista prelomimo kroz viševekovno istorijsko iskustvo pravoslavnih Slovena, dobijamo jasnu poruku: duhovno i biološki mrtvim evroatlantskim krstašima, narodi istočne Evrope trebaju samo kao plaćenici u budućem pohodu na Istok.

O eventualnim bezbedonosnim koristima koje bi Srbija i srpski narod imali od NATO zaštite najbolje govore sami zagovornici Srbijinog integrisanja u NATO. U gore navedenom zborniku radova, dr Jovan Teokarević, pozivajući se na reči Donalda Ramsfelda – da misija treba da određuje saveznike, a ne obrnuto, podvlači kako „članska karta Alijanse nije dovoljna da bi eventualni problem bio rešen u savezništvu sa NATO u celini”.15) Pomenuti Hadžić, već te 2001. upozorava da i u slučaju postojanja razloga u prilog održivosti SRJ, „ti razlozi postaju drugorazredni pred bezbedonosnim i inim interesima evroatlantske zajednice”.16)

Istorijske paralele pokazuju da je interes NATO pakta danas na Balkanu isti kao interes Trojnog pakta 1941, a oba su bila i ostala duboko protivna duhovnim i materijalnim egzistencijalnim interesima pravoslavnog Srpstva.17) Očekivanje da NATO može bezbedonosno da zaštiti srpske nacionalne interese na KiM i jugu Srbije, te očuva bezbednost ostatku pretkumanovske Srbije i Srbima u Republici Srpskoj – ravno je infantilnosti; pre svega zbog toga što najnovije istorijsko iskustvo srpskog naroda iz perioda jugoslovenske krize najbolje potvrđuje proročke reči Ivana Iljina, da se evo „već sto pedeset godina Zapad plaši Rusije i velikih slovenskih pravoslavnih formacija”.18) Preciznije, tragični i neprocenjivi srpski gubici s kraja XXveka potvrđuju da je srpski narod, ne samo prva, već i najveća žrtva nove, posthladnoratovske NATO doktrine.

Ne samo nacionalna, već i svaka eventualna lična kalkulacija Srbijinih političara da mogu, kao garanti mira na Balkanu, na duge staze da očekuju NATO zaštitu, nespojiva je sa realnošću. Zar današnjim srpskim političarima, a posebno premijeru Dačiću, koji međunarodnopravne garantije Srbijinog suvereniteta menjaju za evropsku, a u stvari NATO bezbedonosnu podršku, treba bolja potvrda za to kakva je perspektiva partnerstva sa SAD, od nesrećne sudbine predsednika Srbije Slobodana Miloševića.

Treba se samo prisetiti kako je S. Milošević na Zapadu, 1995. godine, dok je potpisivao Dejton i Sporazum o regionalnoj stabilizaciji, kojim je otvorio vrata za ulazak NATO pakta u SR Jugoslaviju19), slavljen kao „garant mira”, a kako je samo četiri godine kasnije, kada je odlučio da brani državu, od istih SAD i NATO žigosan kao „balkanski kasapin” i najzad umoren kao sužanj u haškom kazamatu. Ili se posle ovakvog iskustva,

Miloševićevi đaci nadaju da će nezajažljivog američkog minotaura nahraniti neiscrpnim resursima jedne krajnje makijavelističke „real-politike” bez državno-nacionalnih i etičkih crvenih linija. Međutim, lični makijavelizam nije dovoljan za obezbeđenje američke podrške, jer se ona gubi onog trenutka kada štićenik ne obezbedi unutrašnju i spoljnu, regionalnu stabilnost i time dovede u opasnost američke interese. Slobodan Milošević nije uspeo da uradi ni jedno ni drugo, sa svojim kapacitetom i autoritetom to još teže mogu da urade predstavnici današnjeg Srbijinog rukovodstva.

U prilog tome koji kriterijumi vode SAD u izboru balkanskog partnera, najbolje govori ono što je 2001. g. rekao, KurtBassuener, jedan od visokih američkih sagovornika u okviruSrpsko-američkog dijaloga o intervenciji: „Čini mi se da je u protekle dve godine postojala ideja da je Zapad na neki način zaobišao ulogu posrednika i izabrao OVK kao svog…partnera, što mislim da je pravi nesporazum oko toga kako smo došli u tu fazu. Od kraja 1997. godine, postalo je jasno da se Rugova povlači iz cele situacije…Omladina kosovskih Albanaca želela je nešto bolje od pasivnog nenasilja. I tu smo se sreli sa silom” – završava Bassuener.20)

Umesto zaključka. Na sednici Narodne skupštine Srbije, šef poslaničkog kluba DSS, prof. dr Slobodan Samardžić je konstatovao da se kada je u pitanju KiM radi o tome „da Srbija prihvati ultimatum EU, da sama povuče potez, ne da sebi puca u nogu, nego da sebi puca u slepoočnicu”.21) Upravo tako, trampa Kosova i Metohije za evroatlantsku bezbedonosnu zaštitu predstavljala bi pucanj u glavu Srbiji i njeno pretvaranje u NATO protektorat po makedonskom obrazcu.

Jedini izlaz za Srbiju iz sadašnjeg košmara predstavlja okupljanje oko politike vojne, ali i političke neutralnosti, jer put u EU nije ništa drugo nego put u zagrljaj NATO dželatu.

HIT KNJIGA !!!



MEDIJSKI PARTNER


Kontakt

Newsletter

Primajte naše vesti:

Prvi nezavisni onlajn multimedijalni projekat u Srbiji i regionu. Onlajn magazin, radio i TV u službi istine, naroda i pravde. Reporter je otvoren za saradnju sa svim zainteresovanim subjektima na polju reklamiranja, razmene linkova i sadržaja i svakom drugom polju objektivnog, nadstranačkog, nepristrasnog i slobodnog novinarstva.

Reporter je član Mreže onlajn medija Srbije (Serbian Media Network) i Udruženja onlajn novinara Srbije (UONS)

Udruženje onlajn novinara Srbije - UONS

OSNIVAČ:

Reporter Media Agency

REPORTER © Nezavisni onlajn magazin * Beograd,SERBIA

Make a website for freeWebnode