Vladimir Dimitrijević: Vatikan i Titova okupacija Srbije

vla28122aKako je Vatikan sistematski radio na rušenju države Južnih Slovena i stvaranju svojih feuda

 

„Tito je učinio za položaj Hrvata više nego itko ikada u njihovoj povijesti. U nekoj ne znam koliko bliskoj budućnosti doći će vrijeme kada će biti objektivno valoriziran i kad će mu se priznati velike zasluge.“

Miroslav Krleža

vladimir dimitrijevic kol

HRVATI, SRBI I RELIGIJA U DOBA TITOIZMA Tako je govorio Krleža (citirano na korici knjige Jasper Ridley: „Tito“, Prometej, Zagreb 2000). Svi koji su znali Franju Tuđmana, tvorca Croatia Rediviva, znali su i za njegovo divljenje Titu i maršalovom značaju na „bespućima povijesne zbiljnosti“ Hrvata. To, naravno, nije nimalo slučajno. Tito, naime, ne samo da je stvorio pretpostavke za nastanak hrvatske države koja obuhvata teritorije što nikad nisu bile hrvatske nego je i omogućio Hrvatima, najvernijim Hitlerovim saveznicima (osim časnih izuzetaka koji su bili projugoslovenski orijentisani) da se izvuku bez ikakve kazne za zločine počinjene prema Srbima. Tito je zvanično bio ateista. Srbski „kafanski enciklopedisti“ tvrdili su da je on bio tajni rimokatolik, koga je papa kanonizovao kao „Svetog Josipa Radnika“ (1. maj) u znak zahvalnosti. Naravno, kao i svaka kafanska priča, ova ostaje još jedan od mnogih dokaza naše površnosti i praznoglavosti.

Ali ostaje i činjenica da je za vreme Tita u Hrvatskoj pohađanje katoličkog "vjeronauka" bilo sasvim normalna stvar, da je od 1972. u zagrebačkoj katedrali redovno slavljen spomen dan Alojzija Stepinca, a da je propovedi držao nadbiskup (kasnije kardinal) Franjo Kuharić; da su Hrvati od 1974. godine dobili pravo da posle državne himne izvode himnu Hrvatske „Lijepa naša“; da je na njihovim verskim skupovima, poput onog u Mariji Bistrici, bilo na desetine i stotine hiljada ljudi... Za to vreme, Titova vlast u Srbiji je zabranjivala svako ozbiljnije versko okupljanje, a srbski episkopi bili su na robiji (poput mitropolita crnogorsko–primorskog Arsenija Bradvarevića i vladike hvostanskog Varnave Nastića). Srbska Crkva bačena je u zapećak, pomen Nikolaja Velimirovića, zatočenika Dahaua, zabranjen je, kao i unošenje njegovih dela u SFRJ (1978.) Ateizacija je bila tolika da se osamdesetih godina XX veka u srcu Srbije Čačku u jednoj sociološkoj anketi samo osam odsto srednjoškolaca izjasnilo kao vernici.

VATKAN I JUGOSLAVIJA Tito je doživljavan kao inkarnacija jugoslovenstva, ideologije koja je, kako reče Sv. Nikolaj Žički, bila "prkos Bogu i Sv. Savi“. Ali čak i takva Jugoslavija, u kojoj su Hrvati bili u povlašćenom položaju, smetala je Vatikanu jer je, makar teritorijalno, sjedinjavala sve Srbe "šizmatike" u jednu državu. Zato je Vatikan sistematski radio na rušenju države Južnih Slovena i stvaranju svojih "feuda", koje će biti lakše kontrolisati i podvlastiti rimskom pontifex maximus–u, "nezabludivom ex cathedra". Tito, iako deklarisani komunista, pomagao je Vatikanu u ratu protiv mrskih šizmatika. Svesno ili nesvesno, pokazaće Sud Božiji.

Čim je formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Vatikan je bio protiv nje. Žaleći za Habzburzima i K und K papolatrijom, papa i njegovi sledbenici su na teritoriji Hrvatske i Slovenije odmah počeli da osnivaju rimokatolička udruženja za buđenje "nacionalne samosvijesti". Pokretana su glasila, pravljeni skupovi, sletovi hrvatskih "Orlova" (cilj im je bio protivstavljanje projugoslovenskom sokolstvu). Tražilo se učešće u školstvu i vlasti. Cilj: odvajanje Hrvatske i Slovenije iz zajednice sa "šizmatičkom" Srbijom. Ivan Merc, proglašen od Ivana Pava II za "blaženika", bio je pokretač papističko–hrvatskog "orlovstva". Preko 40 hiljada mladih "orlova", za koje je Merc govorio da njihova akcija treba da bude "srž nacionalnog života hrvatskog naroda", aktiviralo se u borbi za vatikanske ideale. Mnogi "orlovi" kasnije su se uključili u ustaški pokret.

Kralj Aleksandar je još 1929. znao da Vatikan ima nameru da stvori podunavsku federaciju od zemalja bivše bečke monarhije ili da Hrvatsku i Sloveniju odvoji od Jugoslavije i od njih načini nezavisne republike. Vatikan je rovario i protiv Čehoslovačke i Rumunije (zemalja Male Antante), smatrajući da su one formirane na antikatoličkim načelima.

Godine 1936–1937. u Hrvatskoj se "orlovi" obnavljaju kao "križari", koje vodi proustaški orjentisani vrh; formira se sportsko društvo "Hrvatski junak". Križara 1938. ima oko pedeset hiljada! U januaru 1939. godine Državni sekretarijat Vatikana je preko dr Nika Miroševića Sorga dao saopštenje u kome se tvrdi da Katolička crkva u Jugoslaviji živi u teškim uslovima. Konfesionalne škole katolika stalno "bivaju uznemiravane" od školskih vlasti, u udžbenicima se "budi nepoverenje prema Katoličkoj crkvi, njenoj hijerarhiji, obredima, tradiciji i historiji, država ekonomski ugrožava Katoličku crkvu, ne vraćajući joj imovinu, a državni činovnici katolici ne mogu da napreduju u poslu“. Cenzuriše se katolička štampa, i osnivaju se mešovite, muško-ženske škole, što loše utiče na javni moral.

Činjenice su, naravno, govorile drugačije. Godine 1918. u Srbiji i Makedoniji bilo je 27.000 rimokatolika, a 1937. godine – 90.000. Imala je rimokatolička crkva skoro 9.000 hramova i kapela, dvadeset biskupija i nadbiskupija, 5.850.000 vernika, skoro 2.000 župa (parohija), tri dnevnika i 28 nedeljnika.

STEPINAC I JUGOSLAVIJA Znalo se da je zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, svojevremeno dobrovoljac na Solunskom frontu, bio favorit kralja Aleksandra. Ipak, to mu nije smetalo da rovari protiv Kraljevine Jugoslavije, na čijem čelu je bila mrska mu dinastija Karađorđevića. U maju 1939. posetio je Alojzije Stepinac papu Pija XII, i o tome, između ostalog, u dnevniku zapisao:

"Drugi sam dan bio primljen kod Sv. Oca. Zamolio sam ga u razgovoru da ne zaboravi hrvatski narod, jer smo mi zadnja straža katolicizma prema istoku. Zamolio sam blagoslov za sebe i cio narod u ovim strašnim vremenima. Sveti Otac bio je posve miran i vedar uprkos težini položaja i pun nade u Božju pomoć. Vidio sam ponovo njegove velike simpatije za hrvatski narod. Razložio sam mu čitavu našu situaciju (pitanje emigranata – Pavelić) i rekao da ga više valjda neću vidjeti. Nasmijao se i rekao: ’Ne bojte se, vidjet ćemo se opet!’"

Stepinac je 14. januara 1940 pred crkvom Sv. Marka u Zagrebu, "čitao lekciju" knezu Pavlu, upozoravajući ga da se vlast mora zasnivati na "poštovanju Boga", a ne na "diranju u tuđa prava, prava Crkve ili prava naroda, bilo vlastitoga ili tuđega", s naročitim naglaskom na to da se "svaki pokušaj gaženja prava hrvatskoga Naroda – taj dijelak, iako maleni, Božjeg prava – svršio porazom onih, koji su zaboravili da nema prava i nema vlasti protiv Boga vječnoga i velikoga i protiv njegovih odredaba". A 16. novembra 1940, u ime Biskupata Stepinac papskom nunciju, koji prenosi žalbe Vlade Kraljevine Jugoslavije da jedan deo rimskog klera podržava ustaše, kaže da "Pavelića nije stvorila katolička Crkva, nego luda beogradska politika" i da "Crkva, odnosno biskup ne može zavezati jezika narodu, koji trpi od nepravdi svake ruke“.

Stepinac se zauzimao za puštanje iz zatvora ustaškog ideologa dr Mila Budaka, koga u dnevniku 28. avgusta 1940. kaže da se u njemu krije "čestita hrvatska duša". A 12. septembra 1940. godine nadbiskup zagrebački uočava da je "život Srba i Hrvata u jednoj državi nemoguć". Čuveni proustaški intelektualac don Kerubin Šegvić Stepincu govori o planovima ustaša: "Pavelić je blizu Rijeke i k njemu je već prebjegao već mnogo aktivnih oficira Hrvata. Do Drine ima ići granica. Srbi da namjeravaju pobiti sve prvake kod nas (prema tomu valjda i mene), ali da su nacionalisti organizirali oveću grupu bivših oficira da može ljude zaštiti za vrijeme prelaznog doba".

Povodom državnog udara 27. marta 1941. Godine Stepinac piše:

"Ako bi pobijedila koncepcija Velikosrba, sigurno je da bi bio kraj Katoličkoj crkvi u Jugoslaviji. Ali mi vjerujemo da postoji pravda Božja i da dobri Bog neće napustiti svoje Crkve (...). Ali iz cijelog ovog čina tj. drž(avnog) udara izbija na javu činjenica da su Srbi i Hrvati dva svijeta koji se nikad neće ujediniti dok je jednog od njih u životu. Duh bizantizma je nešto tako grozno, da je samo Svemogući i Sveznajući Bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi".

U nastavku, tugujući zbog sudbe Hrvata, Stepinac kaže da i onaj deo Srba koji veruje u Boga upire oči u Katoličku crkvu, i da u rukama ima pismo jedne Srbkinje obraćene u papizam koja hoće da postane časna sestra karmelićanka. A u zapisu s početka Aprilskog rata 1941. godine, Stepinac veli da je sve "skuhala srpskopravoslavna crkva sa Židovima, komunistima, masonima, sokolima itd“. Kasnije dodaje: "Čak je pomalo počelo sa rasulom države, a sva krivnja leži jedino i isključivo na Srbima radi njihovog barbarskog postupka prema Hrvatima". A na dan proglašenja NDH, 10. aprila 1941, Stepinac beleži: "Današnji dan je prekretnica u životu hrvatskog naroda. Jugoslavija se raspala, a Hrvatska postaje nezavisnom državom. (...) Narod je proglašenje primio s velikim oduševljenjem te su bile odmah izvješane hrvatske zastave. Isto tako narod je njemačkoj vojsci priredio srdačan doček". Prilikom prvog susreta Pavelića i Stepinca 27. aprila 1941. poglavnik je rekao "da neće biti tolerantan prema srpskopravoslavnoj crkvi, jer to za njega nije crkva nego politička organizacija".

U maju 1941. Pavelić je došao u "privatnu audijenciju" kod pape Pija XII. Ovaj ga je primio kao "privatno lice, kao sina Crkve". Prema državnom sekretaru Vatikana Montiniju, papa je izrazio svoju ljubav prema Hrvatima kao revnosnim katolicima, dok ga je Pavelić uveravao da "hrvatski narod želi čitavo svoje vladanje i zakonodavstvo da inspiriše katoličanstvom". Izaslanik Kraljevine Jugoslavije kod Vatikana Mirošević o toj poseti je izvestio svoju Vladu, rekavši: "Pavelića dopratili su u Rim i nekoliko katoličkih sveštenika sa jednim biskupom, tuđinske krvi, bratom austrijskog Generala Salisa, guvernera Srbije u prošlome ratu. Nisam verovao da će Papa primiti Pavelića, čija su nedela poznata, a koji priprema zavođenje fašističkog režima, i rasizma, progoni Srbe, Jevreje i poštene pristalice HSS".

SARADNJA PAPISTA I KOMUNISTA U Drugom svetskom ratu rimokatolicizam je podržavao ustaše, ali i slovenačke i hrvatske komuniste. Upravo je sporazum rimokatolika i komunista dao ključni doprinos učvršćenju Titoslavije. Recimo, ključni čovek revolucije u Sloveniji nije bio Edvard Kardelj, nego vodeći član slovenačke Narodne (Ljudske) stranke Edvard Kocbek, levičar, rimokatolik. Narodna stranka Slovenije, dosledno odana rimokatolicizmu, dala je 1. marta 1943. godine tzv. "Dolomitsku izjavu", čime je vođstvo Osvobodilne fronte prepustila komunistima – pod uslovom da oni ne zaborave interese katolika u Sloveniji. Slovenački partizanski prior (vodeći rimokatolički sveštenik) držao je odlične veze s Vatikanom, a slovenački katolici u vezi s Titom, trudili su se da Zapad nipošto ne obnovi Jugoslaviju sa srbskom dinastijom Karađorđevića na čelu. Dr Žarko Vidović u svojoj knjizi "Srbi u Jugoslaviji i Evropi, kaže:

"Slovenačka katolička grupa je zato već 1937. (posle propasti Konkordata) uticala na to da se KP Slovenije izdvoji iz KP Jugoslavije, a da onda slovenački komunisti prihvate i ciljeve slovenačkih ’naprednih katolika’, što je i uslov da dobiju katoličku podršku, bez koje u Sloveniji ne bi mogli ni pomišljati da uzmu vlast (...), kao što ni komunisti u Srbiji ne bi mogli ni pomišljati na to da dobiju vlast bez sovjetske Crvene armije, jer je u Srbiji tu ulogu (slovenačkih katolika, da budu privremena podrška privremenoj vlasti komunista) mogla da preuzme samo Crvena, Sovjetska Armija. (...) Zahvaljujući tome – naravno, slovenačkim ’naprednim katolicima’, a onda i katolicima ’Jugoslavije’ kao što je monsinjor Svetozar Ritig – Tito je mogao da se zapadnoj javnosti, pa čak i Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi u Londonu, ne prikazuje i ne legitimiše kao komunist (...)"

U tu svrhu je svakako služio i Hrvat – katolik Ivan Šubašić, koji je onemogućio kralja Petra II i đenerala Dragoljuba Mihailovića da učestvuju u poslednjem činu "jugoslovenske drame". Evo kako dr Žarko Vidović opisuje spregu vatikanske politike i titoizma, koja je Srbima (zbog nedostatka istorijske svesti) najzad slomila kičmu u XX veku:

„(...) Tako je ne samo Slovenija nego i Hrvatska još od vremena rata sistematski pripremala nacionalistički pokret i ’hrvatsko i slovenačko proljeće’ 1968, maspok i pokret razbijanja Jugoslavije (tj. države koja bi objedinila srpski narod). Taj nacionalistički, izrazito antisrpski pokret je bio organizovan oko Rimokatoličke crkve, jednako čvrsto povezane i sa slovenačkim i hrvatskim komunistima, i sa Titom, i sa svetskim obaveštajnim i medijskim centrima, i sa slovenačkom i hrvatskom emigracijom, pa čak i sa krugovima Kraljevske vlade u Londonu i njenih ambasada širom Evrope, Amerike i Bliskog Istoka. Vatikan je tako imao pun uvid u antisrpsku zaveru koja je bila maskirana AVNOJ–em. Samo srpski komunisti (pa ni srpska emigracija) nisu u toj sprezi katolika i komunista Slovenije i Hrvatske videli nikakvu antisrpsku (ni antijugoslovensku) zaveru. A, kako je ta sprega bila veoma zagrejana za ulazak Crvene armije u ’Jugoslaviju’ (tj. u Srbiju, izdvojenu, izolovanu!), to su emigrantski krugovi Kraljevske jugoslovenske vlade bili čvrsto uvereni u to da iz te sprege, kao komunističke (komunističko-katoličke) ne može stajati Vatikan. Zato je jugoslovenska emigrantska vlada gajila nekoliko značajnih, po Srbe opasnih i sudbonosnih zabluda:

 

da je pobeda komunizma u Jugoslaviji nemoguća jer saveznici neće podržati ulazak Crvene armije u Jugoslaviju i dolazak komunista na vlast;

 

da je sprega komunista sa antikomunizmom (Vatikanom) nemoguća;

 

da sprega komunista i katolika (u Sloveniji i Hrvatskoj) onemogućuje pobedu komunizma i obezbeđuje, naprotiv, samo pobedu i obnovu jugoslovenstva (u kojem bi verske razlike, pa i pravoslavlje bili nevažni).

 

Bez obzira na visok intelektualni nivo državnika, političara i saradnika Srba, okupljenih oko emigrantske Kraljevske vlade u Londonu (bio je tu čak i jedan Slobodan Jovanović!), tome krugu je nedostajala istorijska svest: upravo zato što nisu imali pravu svest o Zlu, pa onda ni potrebne budnosti i straha za svoj narod. Rimokatolička crkva, istina, nije imala uticaja ni oslonca u srpskom narodu, pogotovo posle genocida u Hrvatskoj. U njoj više nije bilo ni Srba katolika. Ali Vatikan nije ni računao na taj oslonac kad je planirao paralisanje srpske istorije i zajednice: srpski narod je postao konačno imun na lukavstvo unijaćenja, te je zato rimokatoličku politiku unijaćenja (i Konkordata) bilo moguće srpskom narodu nametnuti samo silom. Kad je reč o prostoru Jugoslavije (a onda i o unutrašnjim granicama između rimokatolicizma i pravoslavlja) Vatikan je bio i ostao spreman čak i na saveze kakve Srbi i njihovi političari i državnici nisu ni slutili.

 

Pokazalo se da je Vatikan u stanju da se na tlu Jugoslavije posluži komunizmom kao svojim instrumentom: u tome i jest specifičnost tito-komunizma, za razliku od boljševizma, koji naša opozicija i danas neosnovano pripisuje Titu i titoizmu. Tako je titoizam (tito-komunizam) u svojoj bitnoj dvoličnosti, uz dve dijametralno suprotne, a obe svoje politike, jednu javnu i jednu zavereničku – bio u stanju da istovremeno obavlja dve suprotne misije: da blokira istorijsku svest Srba, pogotovo srpske inteligencije i da, istovremeno, osvesti istorijsko iskustvo (istorijsku običajnost) katoličkih naroda Jugoslavije. To se jasno ogleda u dva istovremena suprotna pokreta u Jugoslaviji:

 

na srpskim univerzitetima su dominirali intelektualci – marksisti, radikalni protivnici svake nacionalne i verske obnove, uvereni da se ’u Evropu’ ulazi samo odbacivanjem srpskog i predanja i vere, spremni da pravoslavlje izjednačuju sa staljinizmom;

 

a na hrvatskim i slovenačkim univerzitetima je evropejstvo bilo poistovećeno sa katolicizmom i nacionalizmom (uz prihvatanje ideja da je staljinizam pravoslavan!).

 

Sve je to, naravno, bilo moguće uz intenzivan (i legalan) dijalog komunista i katolika i uz jak oslonac hrvatskih i slovenačkih katolika i komunista na snage izvan Jugoslavije. O tim snagama i osloncima srpska emigracija i vlada nisu imali nikakvu ili su imali naivnu predstavu. (...)

 

(...)Pristanak Tita – da bude zaverenik i protiv SSSR–a i KPJ – bio je uslov Zapada: da tito–komunistima Zapad dopusti i omogući uzimanje vlasti u Srbiji (protiv volje srpskog naroda, a pomoću Crvene armije, oktobra 1944), pa onda i vlasti (privremenoj) u Jugoslaviji. Tako saveznici – ne da udovolje zahtevu Vatikana (protiv Srba) nego da Jugoslaviju pripreme za njenu ulogu u predstojećem hladnom ratu! – ipak udovoljavaju zahtevu Vatikana da se baš u Srbiji zavede komunizam! Zato saveznici čak i traže ulazak Crvene armije u Srbiju: ne u Jugoslaviju, nego samo u Srbiju, tj. ’samo u nemačku okupacionu zonu Jugoslavije’ (a ta zona je bila upravo tzv. ’uža Srbija’!)

 

Staljin je, dakle, već tada bio prevaren. Nije ni slutio da u toj prevari (kao antisovjetskoj zaveri) učestvuje i sam Tito, sa vodećim komunistima Hrvatske i Slovenije, onim istima čije izdvajanje (KPH i KP Sl) iz KPJ je godine 1937. odobrio sam Staljin, u sprovođenju namera i planova koji su tada (na razbijanju Jugoslavije protiv srpskog naroda kao antikomunističkog) bili planovi Kominterne. Staljin nije slutio da se ti planovi sada sprovode i kao planovi Vatikana. Nije slutio da će saveznici ići tako daleko da u hladnom ratu žrtvuju i svog najvernijeg saveznika Srbiju te da je samim odbijanjem da šalje Crvenu armiju u Srbiju mogao tu zaveru razbiti! Kad Staljin sve to otkrije, biće prekasno.“

Rezolucija IB će osuditi ’veliku četvorku’, Tita, Đilasa, Kardelja i Rankovića kao ’vodeće agente Zapada u Jugoslaviji i u KPJ’, agente ’imperijalizma’. A oni su stvarno bili samo agenti hladnog rata, pa se po tome činilo i da su agenti Vatikana! Saznavši da je ta zavera istovremeno i protiv Srba i srpskog shvatanja državnosti i Jugoslavije, Staljin sada pokušava da igra ulogu pravednog demokrate i da protiv "velike četvorke" pridobije i Srbe; zato u Rezoluciji optužuje – sasvim osnovano! – Tita, Kardelja, Đilasa i Rankovića kao ’dželate srpskog naroda’, kao ’dahije i janičare’, da vrše goli teror nad narodom u kojem komunisti nemaju podršku (što je sve bilo tačno!). Time je Staljin hteo da – protiv Tita, makar i radi odbrane potlačenih Srba – pridobije bar demokratsku javnost zapadnih saveznika. Ali je podrška Zapada Titu 1948. bila već tako jaka i organizovana, da se nije moglo ni pomišljati na nekakvo rušenje Titove vlasti.

 

Naprotiv, savezničke obaveštajne službe su sada najopasnijim protivnikom (svojim i hladnog rata) u Jugoslaviji smatrali upravo Srbe, te je rad na likvidaciji srpskih prvoboraca i oficira, mogućih pobunjenika bio zajednički rad UDB-e, KOS-a i savezničkih obaveštajaca; oni su imali učešća već pre toga i u zarobljavanju Draže Mihajlovića i njegove oružane pratnje!

 

Istina je, dakle, da je neverovatni i nepredvidiv sticaj okolnosti (sticaj koji nije bio zamisliv ni najiskusnijim intelektualcima sveta, pa i naše emigracije) činio da je Titova zavera protiv Staljina bila moguća samo kao istovremena zavera protiv Srba i srpske monarhije, najpožrtvovanijeg člana demokratskih naroda Zapada u dva protekla svetska rata. Sama tvorevina, uloga i položaj Jugoslavije bacili su Srbe u tu neverovatnu, paradoksalnu situaciju. I Srbi su to tada već znali. Zato je svaku pobunu protiv Tita njegova diplomatija u svetu (kao i diplomatija Vatikana) vešto prikazivala kao savezništvo Srba sa Staljinom; kao istovetnost četnika s komunistima; kao srbo-komunizam (upravo Pavelićev izraz iz doba rata, kao i Tuđmanov kasnije); kao istovetnost pravoslavlja i staljinizma, kao pravoslavne korene staljinizma (što su, na zadovoljstvo katoličke Evrope, donedavno tvrdili i naši univerzitetski intelektualci, marksisti i filozofi u Beogradu!). I sve je to silno koristila tokom pune četiri decenije Titova diplomatija: još od vremena tito-diplomatije iz rata, pa do hrvatskog komuniste marksiste, ’praksisovca’ Maštruka, ambasadora u Vatikanu, ili Gagra, ambasadora u Parizu itd. (koji su kasnije prešli i formalno iz jugoslovenske službe u hrvatsku). Mreža intrige u koju je bila uhvaćena Srbija bila je, dakle, svetska, te se ni daleko moćniji i veći narod od srpskog ne bi mogao bez međunarodne pomoći iz te mreže spasiti.

 

Koliko god da je tito-komunizam bio opasan po samu istoriju, opstanak i samu istorijsku svest srpskog naroda, pobuna je veoma lako – i pred čitavim svetskim mnenjem – mogla dobiti ocenu da je staljinistička! Tako su i liberalizam Marka Nikezića (koji je Srbiju hteo od 1968. do 1972. da uvede u Evropu i da sprovede privrednu reformu) kao i opozicija ’Književnih novina’ i beogradskih pisaca, bili ocenjeni kao staljinizam, kao "tehnokratija" ravna staljinizmu. (...)“

TITO, KRUNOSLAV DRAGANOVIĆ, PRIKRIVANJE ISTINE O JASENOVCU Veza između Tita i kroatopapizma najbolje se vidi u omogućivanju povratka u SFRJ jednom od glavnih ustaša fratru Krunoslavu Draganoviću, ideologu „Velike Hrvatske“ i jednom od glavnih njenih pobornika, čoveku koji je sa Englezima i Vatikanom organizovao „pacovske kanale“ za prebacivanje ustaša na Zapad. Tito ga je vratio u Jugoslaviju i on je, bez ikakvog suda i suđenja, mirno umro. U sistematskom sprečavanju da se sazna puna istina o Jasenovcu i jamama u koje su Srbi bacani za vreme endehazije, svi koji su hteli da se istina sazna proglašavani su "srbskim nacionalistima" i proganjani, a žrtve ustaše bile su lišene svoje nacionalnosti pretvorene u "žrtve fašizma". Dr Srboljub Živanović, jedini kome je, makar na kratko, dozvoljeno da, skupa s koleginicom iz Slovenije i kolegom iz Hrvatske, istražuje Jasenovac, svedoči o tom dobu sledeće (u intervjuu „Press magazinu“ datom 2008. godine ):

„Mi smo 1964. godine vršili iskopavanja na obe strane reke Save, u samom Jasenovcu i u Donjoj Gradini. Pod pritiskom javnosti vlasti su pristale da obrazuju jednu komisiju, koja je trebalo da ide u Jasenovac i vrši iskopavanja da bi na neki način dokumentovala šta se tamo dešavalo. U to doba naši veliki profesori bili su prestrašeni od svega što se dešavalo i za vreme rata i posle rata. Nisu smeli da se usude da to rade, da pristanu da budu u toj komisiji pronašli su tri asistenta koji su bili dovoljno "mladi i ludi", a koji su ipak naučili nešto zanata (...). Jedan od njih sam bio i ja. Ja sam pre odlaska u Jasenovac, pre nego što je naša ekipa počela da radi, bio u Aušvicu da vidim kako su oni te stvari ispitivali, radili, opisivali, pa sam tu stekao neko znanje, a imao sam sreću da mi na novosadskom medicinskom univerzitetu profesor sudske medicine bude Ante Premeru, jedan izvanredan čovek, predratni komunista, profesor sudske medicine u Zagrebu. On je ceo rat proveo u Jasenovcu i gledao šta su tamo radili i kakve su to grozote bile, i on me je posebno pripremao za taj rad. Rekao mi je da su oni još od početka 1943. godine otkopavali masovne grobnice i spaljivali leševe da bi uništili tragove. Tako da mi uopšte ne znamo koliko je leševa na taj način uklonjeno“.

Živanović objašnjava na koji se način 1964. godine sprovela identifikacija grobnica i kako se došlo do konačnog broja žrtava od 700.000:

„Pre našeg dolaska došla je jedna ekipa sudske medicine iz Ljubljane, koja je u to vreme dobila jednu vrstu burgije, koja je bila novi izum, kojom je moglo da se buši tlo i kada bi uspeli iz te bušotine da izvade ostatke kostiju, onda smo mi znali da se na tom mestu nalazi grobnica. Na taj način su identifikovane grobnice, pa smo na neki način imali orijentaciju gde se šta nalazi. Bilo nam je jasno da ne možemo da uradimo ceo posao jer su se grobnice u to vreme nalazile na teritoriji dugačkoj 12,5 km, a širokoj 4,5 km. Nas troje nije moglo ni teorijski sve to da pregleda i uradi. Odabrali smo nekoliko probnih grobnica sa svake strane i, pošto su te grobnice bile jako velike, mi bismo otvorili jednu površinu dva sa tri metra ili tri sa četiri i sve što bismo našli prilikom otvaranja tog dela grobnice, opisivali smo. Tako smo utvrdili da se u proseku na površini od dva kvadratna metra nalazilo oko 27 skeleta. Na osnovu broja grobnica i na osnovu površine istraženih sondi utvrdili smo jednu cifru od oko 730.000 žrtava u jasenovačkim logorima. U to vreme zvanična verzija bila je da je u celoj zemlji SFRJ stradalo 1.700.000 ljudi u toku rata, od toga 1.100.000 Srba. Ali, ako je samo Jasenovac odneo preko 700.000, koliko smo mi utvrdili, onda ta cifra više nije mogla da se održi. Ona u stvari nije tačna! Mi smo se malo uplašili naše cifre od oko 730.000, jer je ona zvučala prosto neverovatno za sve nas, pa smo onda odlučili da zaokružimo na 700.000, zbog eventualne greške. I to je cifra koja bi trebalo da ostane u štampi sve dok neko ne dokaže nešto drugo. Ako neko dođe do boljih činjenica, a može da dođe do boljih činjenica... Neka svako otkrije koju hoće grobnicu i neka pregleda, naći će iste stvari, ali svi se ljudi boje otkrivanja grobnica jer bi sada najednom izašlo na videlo jedno strahovito uništavanje ljudskih bića“.

Izveštaji komisije pisani su svakodnevno u vidu dnevnika na koji su se potpisivali svi članovi komisije da ne bi došlo do falsifikovanja istine: međutim, oni nikada nisu objavljeni. Evo šta kaže Živanović:

„Jedan deo mog izveštaja iz 1964. godine nikada nije objavljen jer drugo dvoje, koji su radili sa mnom, nisu imali sudsko medicinsko obrazovanje. Izveštaj sam pisao ja. On je bio predat i ko zna gde je, još nije nađen. Došao sam do zaključka još tada da je najmanje 20 odsto žrtava živo bačeno u grobove. Ja ne mogu da znam koliko je živih bačeno u Savu, niko više ne može da zna koliko je živih bačeno u peći da sagore, ali na osnovu pregleda lobanja, na osnovu rana, jasno je da ustaše nisu uvek bile dovoljno efikasne kada su maljevima ubijali ljude. Nekada bi malj skliznuo niz glavu i čovek bi bio samo ošamućen, ali je u jamu bačen živ, i tako se živ ko zna koliko mučio dok nije umro, jer su preko njega bacani drugi. Ili je bio samo onesvešćen, ili je pak imao neku od povreda za koje se zna da lagano krvare. Na osnovu načina na koji su klali, ako bi imali duboko zasecanje i ukoliko bi povredili glavne arterije, tu bi smrt bila momentalna, ali, ako nisu dovoljno duboko išli, pa otvore samo grkljan, a zaseku neku od vena gde dosta krvi istekne i krvarenje stane, ta ranjena osoba koja ne izgubi ni svest, bacana je u jamu. U masi lobanja prilikom iskopavanja našli smo ostatke mozgova na kojim se tačno vide tragovi krvarenja, koji je tačno deo mozga oštećen. Ti mozgovi poslati su u Ljubljanu u Zavod za sudsku medicinu radi detaljnog pregleda i ja nikad nisam video njihov izveštaj. U jednoj grobnici našli smo ostatke cokula, očigledno je da su to bili neki radnici koji su dovedeni na to mesto. Nalazili smo i neke koji su ubijani mecima, znači neko ih je ubijao mecima, iako su ustaše smatrale da ne treba trošiti municiju na Srbe, Jevreje i Rome. Zašto trošiti municiju kada se mogu ubiti maljem ili zaklati. I u Jasenovcu su na jasenovačkoj strani bacali žive ljude u usijanu peć ciglane. To je Pičilijeva peć, jako poznata. To su razvili po ugledu na Nemce i neku vrstu industrije. Na primer, drali su ljude, uzimali masno tkivo i pravili sapun i sada, kada odete u Gornju Gradinu na bosanskoj strani, sačuvani su ti kazani za pravljenje sapuna od ljudske masti. Dok u Donjoj Gradini oni nisu imali vremena da se bave time, oni su direktno narod dovodili iz sela u ogromnim kolonama gde su išli i ljudi i žene i starci i dovodili bi ih do ivice rake i momentalno ubijali bez pljačkanja, bez oklevanja... U tim jamama u Donjoj Gradini mi smo nalazili zlatnike koje obično imaju ljudi kao porodično vlasništvo, pa su njih ušivali u odelo računajući da će im to možda pomoći. Sve je to nalaženo tamo. Krstići, Davidove zvezde, minđuše, razne stvari. Nalazili smo flašice za mleko, cucle, češljeve, kantice za mleko... Nalazili smo čak i peroreze ili noževe koje su nosili da bi sebi pripremali hranu. Svašta je tu bilo. I ostatke cipela i cipelica dečjih, opanaka uglavnom. Sve se to nalazilo nabacano, jedno preko drugog i pomešano s tim ljudima. Za nas je bilo posebno interesantno što smo nalazili mala vašarska ogledalca, ta ogledalca bila su interesantna zato što su pravljena od stakla i celuloida, a između celuloida i stakla uvek su bile savijene novine da bi držale to staklo na mestu. Sada, kada razvijete te novine, pošto su ta ogledalca pravljena lokalno, na osnovu te lokalne štampe znali smo da li je neko iz Doboja, iz Dervente ili iz nekoga drugog mesta odakle su ih dovodili. Jasenovac je specifično mesto. Nemci su u svojim koncentracionim logorima pristupali uništavanju ljudi na industrijski način – znači što brže, što više, sa što manje napora. Jasenovac je mesto na kom su ljudi pre ubijanja strahovito mučeni. Izmišljale su se razne, razne muke... Oni su vladiku sarajevskog Petra Zimonjića potkivali, udarali potkovice na noge kroz pete, a zatim su mu pobijali klinove pod nokte, i to po nalogu nadbiskupa Šarića. Tamo su oduzimali decu od majki i odvodili ih u logor za decu. NDH je bila jedina država koja je imala koncentracioni logor za decu i u tom koncentracionom logoru radile su časne sestre. Imate grozne opise mučenja dece, majki i trudnica u Jasenovcu... Uzmu žene, zaseku im dojke i nabiju im prekrštene ruke u te rane, posle toga ih ubiju. Deci su odsecali noseve, uši.... Danima su mrcvarili ljude. To su nezamislive grozote!“

Sve ove činjenice o kojima govori dr Srboljub Živanović Titov režim je prikrivao. Danas nadbiskup Hočevar od Srba i Hrvata traži da zajedno prebroje žrtve, pa da papa dođe u Jasenovac.

CRKVA U HRVATA I „HRVATSKO PROLJEĆE“ Iako nije zvanično učestvovala u "hrvatskom proljeću" i "maspoku", krajem 60-ih i 70-ih godina 20. veka, "Crkva u Hrvata" trudila se da hrvatstvu da duhovna krila u borbi za nezavisnost od "srpske hegemonije". Još 1969. osnovana je Biskupska konferencija za hrvatske iseljenike, što je doprinelo nacionalnoj homogenizaciji rasejanja. Godine 1970. zagrebački nadbiskup Franjo Kuharić održao je 10. februara prvu javnu komemoraciju svom prethodniku Alojziju Stepincu (u to vreme, vladiku Nikolaja su u Srbiji štampali pod pseudonimom "monah Tadija"). U narednoj deceniji ovo je postao nezvanični hrvatski praznik, Dan kardinala Stepinca. Septembra 1970. hiljade hrvatskih "hodočasnika" prisustvovalo je kanonizaciji prvog hrvatskog sveca – Nikole Tavelića, da bi Vatikan 1971, uprkos protestima, promenio ime Ilirskog instituta i crkve San Đirolamo u hrvatski zavod i crkvu Sv. Jeronima (preko Sv. Jeronima ustaše su posle Drugog svetskog rata bežale na Zapad.) Posle "marijanskog kongresa" (15-22. avgust 1971), Biskupska konferencija Hrvatske predložila je da se Marija Bistrica, mesto kulta Blažene Djevice Marije, proglasi "nacionalnim svetilištem" (na čemu su radili još Pavelić i Stepinac). "Djevica Marija" je proglašena "kraljicom Hrvata". "Marijanski kongres" završen je "hodočašćem" 150.000 Hrvata, koji su u Mariji Bistrici pevali "Lijepa naša domovino" (dok se u Srbiji za "Bože pravde" mogao dobiti zatvor!) Nadbiskup Frane Franić je 1. avgusta 1971. organizovao "marijanski kongres" u Sinju pod parolom "Budimo vjerni svom identitetu", pri čemu je služio "Molitvu za hrvatski narod".

Kada je 1972. Savez komunista kritikovao "Crkvu u Hrvata" zbog nacionalizma, kardinal Kuharić je održao niz oštrih propovedi u zagrebačkoj katedrali, istakavši da "politička vlast nema pravo nametati narodu filozofiju ili svjetonazor". (Godine 1972, 27. aprila, sudija za prekršaje SO Gornji Milanovac Radovan Purić osudio je na mesec dana zatvora vladiku žičkog dr Vasilija (Kostića) zato što je 3. oktobra 1971. u selu Brezni pred oko 1.500 ljudi protestvovao protiv obezbožavanja srbske dece u školama i predlagao za državnu srpsku himnu "Bože pravde". Kuhariću, naravno, nije falila dlaka s glave.) Tomislav Šagi Bunić je 1972. godine, kao ugledan rimokatolički teolog, u "Glasu Koncila" tvrdio da su "Katolička crkva i hrvatski narod nerazdvojni".

Iako je komunistička vlast u Hrvatskoj tražila od Biskupske konferencije da osudi sve terorističke akte ustaške emigracije sprovedene protiv SFRJ od 1968. do 1972. godine, to nije učinjeno. Naprotiv!

Godine 1972. nad grobovima "hrvatskih kraljeva" u Solinu nadbiskup Frane Franić okuplja 30 hiljada Hrvata koji pevaju "Lijepa naša". Septembra 1974. "Crkva u Hrvata" nastavila je da slavi "Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata", započetih (a nedovršenih) 1941. godine. Jubilej je slavljen devet godina, sa snažnim religiozno-nacionalnim naglaskom. Proslava Međunarodne godine Djevice Marije održana je 1976. u Solinu, u "svetilištu kraljice Jelene", gde se 12. septembra okupio 60 hiljada Hrvata. U završnoj "Molitvi velikog zavjeta" kardinal Kuharić je pomenuo "svetišta Djevice Marije ne samo u Hrvatskoj, nego i u Bosni i Hercegovini“ (Gospa olovska i Gospa Voćinska) i na Kosovu (Gospa letnička).

Godine 1977. slavljena je osamstogodišnjica papinog dolaska u neku slovensku zemlju (legendarna poseta pape Aleksandra III Zadru), a zatim 1978. 900-godišnjica Zvonimirove bazilike u selu Biskupiji kod Knina, kojom prilikom su papofili istoričari Josip Soldo, Bonaventura Duda i Tomislav Šagi Bunić isticali da je kralj Zvonimir odbacio istočno pravoslavlje i potvrdio Hrvate kao zapadnjačku naciju. Selo Biskupija je sa svih strana bilo okruženo srbskim stanovništvom, pa je manifestacija od 14. do 17. Septembra 1978. godine imala izrazito velikohrvatski karakter. Istaknuta je hrvatska zastava bez petokrake, i opet se pevala "Lijepa naša". (Zanimljivo je da je Titov režim 1974. dozvolio zvaničnu upotrebu hrvatske himne pod uslovom da se prvo interpretira "Hej, Sloveni".) U Biskupiji je napravljena replika Zvonimirove crkve, a na misi 17. Septembra 1978. učestvovalo je 30 hiljada ljudi, uz prisustvo papinog izaslanika kardinala Silvio Odi. Godine 1979. slavljena je hiljadustogodišnjica dolaska na vlast kneza Branimira. Za taj jubilej Šagi Bunić je pisao da označava slavljenje "povratka u jurisdikciju Rimske stolice, a to ujedno praktički znači također priključivanje latinskoj kulturi, uklapanje u Zapad". Te iste 1979. pred vernicima iz Hrvatske papa je 30. aprila služio misu, i na "hrvatskom" se obratio okupljenima, pohvalivši ih za "ljubav i odanost Svetoj stolici", preporučivši im da budu "pobožni, hrabri i ponosni na svoje hrvatsko ime". Završnoj proslavi Branimirove "obljetnice" prisustvovalo je 2. septembra 1972. 150 hiljada ljudi.

Aktivnosti su se prenele i na Bosnu i Hercegovinu. Od 1. do 4. jula 1982. u Sarajevu je odavana počast austrijskom biskupu Hrvatu Josipu Štadleru, koji je od 1882. godine upravljao rimokatoličkom zajednicom u Bosni i bio veliki borac za unijaćenje Srba. (Sada ga predlažu za beatifikaciju.) Sledeće godine katolici iz Herceg-Novog, skupa sa katolicima iz Hrvatske, odlaze u Rim da odaju počast novom svecu – Leopoldu Bogdanu Mandiću, rodom iz Herceg Novog, pokatoličenom Srbinu pretvorenom u Hrvata. Od 1981. do 1984. organizuju se po biskupijama "euharistički kongresi" koji, prema procenama komunističkih vlasti, okupljaju preko milion ljudi. Ovakvi kongresi su Hrvatskoj bili naročito značajni pre Drugog svetskog rata (1923, 1930. i 1941. oni su pokazali snagu hrvatske papofilije i upozorili mrski "bizantski Beograd").

U Mariji Bistrici 8. i 9. septembra 1984. na završnoj svečanosti povodom Nacionalnog euharističkog kongresa, koji je otvorio bečki nadbiskup Franc Kent, izaslanik pape Ivana Pavao II, prisustvovalo je oko pola miliona Hrvata. U molitvama i besedama često je spominjan Alojzije Stepinac, a u toku Velikog kongresnog bdenja u Zagrebu i Mariji Bistrici izvedena je dramatizovana hronika novije hrvatske istorije, koju je, s blagoslovom hrvatskih biskupa, napisao "povjesničar" Josip Turčinović. Osnivanje Srbske pravoslavne crkve predstavljeno je kao politička podvala Svetog Save, a seoba Srba 1690 pod patrijarhom Arsenijem kao osvajanje hrvatskih teritorija. Srbski episkopi su predstavljeni kao oni koji žele da popravoslave unijate na severu i zapadu Hrvatske a borba SPC protiv Konkordata 1937. godine kao dokaz da je Kraljevina Jugoslavija bila "velikosrbska hegemonija". Ustaški genocid i pokrštavanje Srba u NDH nisu pomenuti, ali je Stepinac predstavljen kao mučenik. Nadbiskup Frane Franić je istakao da papa Ivan Pavao II svoje Poljake i Hrvate smatra srodnim narodima: oni brane istočne granice rimokatolicizma; poštuju Djevicu Mariju i svoju pobožnost povezuju s patriotizmom; i Poljaci i Hrvati veoma su odani papi. (Zaboravili su ono najvažnije: mržnja Poljaka i Hrvata prema Rusima i Srbima kao pravoslavnim narodima uvek je bila jača od njihove ljubavi prema Hristu.) U Mariji Bistrici 9. septembra 1984. misi na otvorenom prisustvuje na hiljade redovnika i redovnica, oko pola miliona ljudi, a služe je pet kardinala, šezdeset nadbiskupa i preko 11.000 svećenika. Hostiju prima preko 100 hiljada prisutnih. Kardinal Kuharić traži verske slobode i veliča Alojzija Stepinca.

U to vreme Vlada SFRJ je pozivala papu Ivana Pava II da poseti Jugoslaviju. To je činio predsednik Predsedništva SFRJ Cvijetin Mijatović 1981, kada je i vlada SR Hrvatske Vladi SFRJ preporučila tu posetu je "posjeta pape našoj zemlji, pod uvjetom da se pravilno shvati i dobro organizira, može porizvesti dugoročne pozitivne političke efekte i posljedice". Pregovori s Vatikanom držani su 1984, ali do posete nije došlo jer je vrh Srbske crkve tražio da papa poseti Jasenovac i istakne da su tamošnje žrtve bile pravoslavni Srbi.

Još sredinom osamdesetih godina XX veka hrvatski komunisti optužuju Srbsku Crkvu da želi da pogorša međunacionalne odnose, ističući da su Srbi bili žrtve u Drugom svetskom ratu. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih oni pokušavaju da se nagode sa "Crkvom u Hrvata", ali "Crkva u Hrvata" odlučno će stati na stranu Franje Tuđmana. Čim Tuđman osnuje Hrvatsku demokratsku zajednicu, "Glas Koncila" počeće da je propagira, a poznati teolozi i ekumenisti Juraj Kolarić i Adalbert Rebić učlanjavaju se u stranku. Franjevac Tomislav Duka je tvrdio da su papa Ivan Pavao II, Mihail Gorbačov i Franjo Tuđman Kristovi proroci koji treba da okončaju komunizam i donesu sreću čovečanstvu. Hrvatska emigracija je preko svojih župnika slala milione dolara Tuđmanu i HDZ. U Bosni se HDZ organizovao pomoću katoličkih župnika.

Vatikan i hrvatski prelati podržali su zahteve pobunjenih Šiptara 1981. godine na Kosovu a Radio Vatikan je 1982. redovno slao poruke s takvim stavom. Papa Ivan Pavao II je podržavao raskolničku "Makedonsku pravoslavnu crkvu", čiji su predstavnici prisustvovali osvećenju nove katoličke katedrale 18. juna 1982. godine u Skoplju. Ivan Pavao II je, skupa s predstavnicima vlasti SFRJ, primio i zvaničnike "Makedonske pravoslavne crkve" 22. maja 1985; Vatikan je podržavao i autokefaliste u Crnoj Gori, samo da bi se Crna Gora odvojila od Srbske pravoslavne crkve. (Devedesetih godina 20. veka jedan od glavnih crnogorskih srbofoba i podstrekača separatizma bio je primorski papistički fratar don Branko Sbutega.)

A onda je Jugoslavija nestala. Baš onako kako je Vatikan od 1918. godine želeo.

A POUKE? Jesmo li iz svega izvukli pouke?

Ako se pogleda RTS, koji je 25. decembra 2012 ceo dan bombardovao gledaoce tvrdnjom da najveći broj hrišćana u svetu baš tada slavi Božić (Srbi treba da se stide svog 7. januara) i ako se setimo da su i predsednik naše države i premijer Vlade Srbije, Nikolić i Dačić, kao i predsednik Skupštine Stefanović, prisustvovali misi koju je nadbiskup Hočevar (onaj što očekuje da se „pročistimo“ od svetosavlja i da opet brojimo žrtve u Jasenovcu) služio u Beogradu, na „pravi“ EU Božić 2012. (kao da u ime tolerancije i „suživota“ čelni ljudi Srbije nisu na misu mogli da pošalju niže rangirane državne službenike) – jasno je da pouke nismo izvukli, bar kad je naša politička elita u pitanju. Ali najbolji deo našeg naroda je svestan svega, i on će ostati veran Hristu i Svetom Savi. To je danas i ovde važnije od svega.

 

DONACIJE - PAYPAL

DONACIJE - Paypal

HIT KNJIGA !!!



MEDIJSKI PARTNER


Kontakt

Newsletter

Primajte naše vesti:

Prvi nezavisni onlajn multimedijalni projekat u Srbiji i regionu. Onlajn magazin, radio i TV u službi istine, naroda i pravde. Reporter je otvoren za saradnju sa svim zainteresovanim subjektima na polju reklamiranja, razmene linkova i sadržaja i svakom drugom polju objektivnog, nadstranačkog, nepristrasnog i slobodnog novinarstva.

Reporter je član Mreže onlajn medija Srbije (Serbian Media Network) i Udruženja onlajn novinara Srbije (UONS)

Udruženje onlajn novinara Srbije - UONS

OSNIVAČ:

Reporter Media Agency

REPORTER © Nezavisni onlajn magazin * Beograd,SERBIA

Create a free websiteWebnode